Na dodeli Draganove nagrade za najbolji putopis osoba starih 60 i više godina, sinoć, u Biblioteci grada Beograda, bilo je veoma lepo, dostojanstveno i nadasve emotivno. Četiri putopisca su dobila prve nagrade, troje njih je dobilo drugu, dvoje treću, a sedmoro posebne pohvale.
U uvodnom obraćanju, predsednica Amityja je podsetila učesnike Konkursa i druge goste da su na Konkurs pristigli radovi 106 autora, iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Slovenije, Makedonije, Australije, Kalifornije i Kanade, od kojih su izabrana 33 najbolja rada koja su objavljena u zborniku „Putovanja bez granica“. Najmlađi autor ima 60, a najstariji 88 godina. Najrazličitijih su zanimanja i nivoa obrazovanja, počev od zemljoradnika, trgovaca, službenika, ekonomista, prosvetnih i zdravstvenih radnika, inženjera, vajara, književnika.
Recenzent zbornika i član komisije, književnik Vidak Maslovarić, naglasio je da su ove godine pristigli izuzetno kvalitetni putopisi, te da je komisiji bilo veoma teško da odabere tridesetak najbiljih i da se gotovo svaki mogao naći među odabranima: „Izabrani radovi drže zavidan nivo literarnog strukturisanja detalja i individualnih utisaka, jedinstvenih svedočenja o lepoti naših predela i svekolikog nebeskog šara, pod kojim su sa izuzetnom energijom započinjali i završavali putovanja i ono što su okom videli, srcem i dušom zapamtili i u nekoj osami zapisali.“
Prisutnima su se obratile i Beba Kuka, kćerka Dragana Kuke, u čiju čast je i ustanovljena Draganova nagrada 2014. godine, kao i Tatjana Prijić, iz kancelarije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, institucije koja od početka podržava ovu jedinstvenu akciju promocije aktivnog starenja, koju realizuju Amity i portal Penzin.
Dodelu nagrada vodila je Mira Satarić, predstavnica Amityja i članica komisije za odabir najboljih radova, a započela ju je našom, putopisnom varijacijom čuvenih Bodlerovih reči:
„Treba uvek putovati. U tome je sve, to je jedino važno. Da ne biste osećali strašno breme Vremena koje vam pritiska pleća i gura vas ka zemlji, putujte, neprestano.
A kako? U društvu, kroz maštu ili u uspomene, kako god hoćete. Ali putujte.
Pa ako se katkad, na stepeništu kakve palate, na zelenoj travi u nekom jarku, u sumornoj samoći svoje sobe probudite, kad je putovanje već prošlo ili nestalo, zapitajte vetar, talas, zvezdu, pticu, časovnik, sve što juri, sve što huči, sve što peva, sve što govori, zapitajte koji je čas; i vetar, talas, zvezda, ptica, časovnik, odgovoriće vam: “Čas je putovanja! Da ne biste bili mučeničko roblje Vremena, putujte bez prestanka! U društvu, kroz maštu ili u uspomene, kako god hoćete.“
Redom, jedan za drugim, prisutnima su se obraćali svi dobitnici nagrada iz Beograda, Smederevske Palanke, Smedereva, Valjeva i Inđije, koji su se predstavljali publici čitanjem odlomka iz svog nagrađenog rada ili pričom o putovanju.
Publici su se predstavili i svi pohvaljeni učesnici konkursa koji su, takođe, dobili primerke zbornika i skromne poklone.
U svojim obraćanjima, svi su naglašavali koliko im znači ovaj konkurs, jer je malo takvih, na kojima se posebno ceni emocija koju putopisci izražavaju, beležeći svoje utiske i viđeno na najrazličitijim putovanjima. Njihova radost koju su ispoljavali nam potvrđuje da je svrha njihovih putopisa višestruka. Oni su tu da nas zabave, da nas podsete, da nas nauče. Prava su riznica prošlih dana – istorijska, kulturna i etnološka. Putopisi starijih imaju i terapeutsku vrednost. Ekspresivno pisanje pomaže kod anksioznosti, tragedije, tuge… Pokazalo se da ljudi koji se bave pisanjem potvrđuju da se osećaju srećnijim i da su manje negativni u odnosu na period pre početka pisanja. Pisanje prisiljava da se misli organizuju u koherentnu strukturu i predstavlja i kreativni lek.
Ovaj skup završen je ponovo izmenjenim Bodlerovim rečima, gde smo opijenost zamenili putovanjem: “Čas je putovanja! Da ne biste bili mučeničko roblje Vremena, putujte bez prestanka! U društvu, kroz maštu ili u uspomene, kako god hoćete.”
