Na radionici u selu Poljna, starije žene, kao i muškarci, žale se na težak život u staračkim domaćinstvima, gde žive sami stariji od 80 godina i naglašavaju da je posebno teško starijim ženama. Poljoprivredne penzije onih koji je imaju su male i od njih se ne može sastaviti kraj sa krajem, da rade više u poljoprivredi ne mogu, a i oni koji nešto proizvedu, nemaju kome da prodaju. Daju zemlju drugima da je obrađuju, bez dinara, samo da ne bi zarasla u korov, ali i za to teško da nađu nekoga. O nasilju nad ženama nerado pričaju, jer konstatuju da su žene na selu morale uvek da slušaju i rade što im muž kaže. I one koje priznaju da su trpele nasilje, kažu da se nisu nikom žalile, jer šta bi im to vredelo, kad natrag kod svojih ne mogu, a da odu na drugu stranu, nisu imale kud. Konačno, bilo im je i normalno da se muškarac pokaže da je on „gazda u kući“. Za diskriminaciju su čuli, ali ne mogu da je definišu, mada veoma dobro prepoznaju brojne izazove sa kojima se samohrane starije i žene i muškarci u selima susreću.

Slažu se da nasilje ostavlja posledice koje sada ispaštaju u svojoj starosti, i veruju da kada bi sada sve počinjale iz početka, drugačije bi se odnosile prema toj pojavi.

Bila je ovo još jedna od radionica u sklopu projekta: „Za život starijih žena iz seoskih sredina bez nasilja i diskriminacije“, koji realizuje Amity u partnerstvu sa Ženskom inicijativom Trstenik i Zlatiborskom krugom iz Čajetine, a u okviru Projekta „Unapreženje bezbednosti žena u Srbiji“, koji sprovodi Agencija ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena u Srbiji (UN Women), u saradnji sa Ministarstvom unutrašnjih poslova, a uz podršku Norveške ambasade u Beogradu.