Tokom protekle nedelje, predstavnica Amity-a, Nadežda Satarić, bila je u službenoj poseti Tirani, u Albaniji, zajedno sa predstavnicima CK Srbije i udruženja Hleb života i Help Net. Poseta je realizovana u okviru TASIOP Projekta „Inicijativa za socijalno uključivanje starijih osoba“.

Ljubazni domaćini iz Albanske Asocijacije gerijatara i gerontologa su nam omogućili da posetimo različita udruženja penzionera, kao i privatne i državne ustanove koje se bave zbrinjavanjem i podrškom starijim ljudima. Bila je to prilika da se i neposredno uverimo u uslove života starijih u Albaniji, a i da razgovaramo sa predstavnicima, kako starijih, tako i stručnjaka koji rade sa njima, o položaju starijih i izazovima u njihovom zbrinjavanju.

Sve ukupno, dosta sličnosti, ali dosta i razlika u odnosu na stanje i prilike kod nas u Srbiji. U Albaniji, zemlji sa oko 3 miliona stanovnika, živi oko 400 hiljada onih koji imaju 65 i više godina (13,6%). Kako su nam domaćini rekli, i kod njih je na sceni izraženo demografsko starenje, uslovljeno izraženim migracijama, ne samo unutar zemlje, već i odlaskom mladih u inostranstvo sa jedne strane i sa druge, znatno smanjenim rađanjem dece. Sada imaju 1,6 dece po porodici, a 70-tih godina prošlog veka bilo ih je 5,7.

Gotovo 95% starijih su u penzionom sistemu, odnosno primaju penzije, a preostalih 5% primaju socijalne penzije i to od momenta kada napune 70 godina života. Inače, prosečna penzija kod njih iznosi oko 140 evra, što je 35% od prosečne plate. Znatno su niže poljoprivredne penzije i one iznose između 80 i 140 evra, a socijalne penzije su 55 evra. Oni stariji koji žive samo od svojih penzija, teško da se mogu pohvaliti dobrim standardnom života. Inače, granica za starosnu penziju gotovo je ista kao i kod nas u Srbiji i za muškarce ona iznosi 65 godina, a za žene trenutno 62, s tim što se i ona povećava. Prosečna očekivana dužina života kod njih je oko 78 godina za žene, a za muškarce nešto niža.

Oni nemaju razvijenu mrežu socijalnih i zdravstvenih usluga kao što je to slučaj kod nas, pa otuda glavna aktivnost njihovih udruženja penzionera je zagovaranje kod Vlade i u nadležnim ministarstvima za poboljšanje položaja starijih. Zagovaraju za donošenje posebnog zakona koji će da brine o penzionerima i starim ljudima, zatim zagovaraju za razvoj zdravstvenih ustanova u kojima će biti omogućen pristup starijih potrebnim pregledima i laboratorijskim uslugama, kao i za pristupačniji transport.

Rekli su nam da je predlog krovnog zakona o starima ušao u parlament, ali još uvek nije izglasan.

Praktično, od servisa i usluga za starije, rekli su nam da imaju mrežu domova za smeštaj, i to privatnih i državnih. Ukupno u Albaniji imaju 7 državnih domova za stare, od kojih je jedan u Tirani i pojedinačni kapacitet tih domova je do 40 mesta. Postoje strogi kriterijumi za ulazak u Dom, kao na primer, u državne ne primaju starije zavisne od tuđe nege, već samo pokretne. Zavisne od nege primaju privatni domovi, kojih takođe ima oko 6-7 i kapaciteti im se kreću od po 30-tak osoba po domu. Cene u privatnim domovima zavise od obima usluge koju treba pružiti, i kreću se oko 500 evra mesečno. U privatnom domu odnos broja korisnika i zaposlenih je 2:1, a u državnim gotovo da ima više osoblja nego korisnika. Na nivou države, postoji 12 istih standarda usluga i za privatne i za državne domove, počev od etičkih, da moraju imati saglasnost starijih za smeštaj, pa do standarda u uslugama koje pružaju.

Službe pomoći u kući su kod njih tek u povoju i njih realizuju privatnici, a i država, s tim što tu uslugu pružaju lekari i medicinske sestre i to mahom u Tirani. Oni nemaju gerontodomaćice, jer uslugu kod privatnika pružaju negovateljice, koje treba da prođu tromesečnu obuku da bi dobile licencu negovateljice. Rekli su nam da kod njih tradicionalno, uglavnom porodica brine o svojim starim, bolesnim članovima, a da problemi narastaju sada kada nema mlađih članova u porodici, posebno u seoskim sredinama. I kod njih je razvoj usluga u lokalnim zajednicama odgovornost lokalnih vlasti, koje imaju obavezu da pomažu osetljivim grupama i to bi trebalo praktično da rade socijalni radnici, ali ih oni imaju veoma malo. Otuda su im veoma strogi kriterijumi za podršku starijim osobama.

Kao poseban problem, oni izdvajaju pristup starijih uslugama laboratorije i lekarskim pregledima. Njihovo skorašnje istraživanje je pokazalo da je samo 16% starijih osoba kontaktiralo lekara kada im je bio potreban a 25% njih nije moglo da uzme lek kada im je potreban. Uprkos ovim činjenicama, kažu da tek 75% starijih ima neku hroničnu bolest, za razliku od 85% starijih Novobeograđana iz staračkih domaćinstava, kako je to pokazalo Amity istraživanje iz 2017. Kod njih 8% starijih se ne može kretati ni po svojoj kući bez tuđe pomoći, naspram 3% starijih Novobeograđana.

Usamljenost starijih u Albaniji je takođe izuzetno izražena, posebno sada, kako kažu, u procesu brze tranzicije porodice – ranije ih gledalo petoro dece, a danas jedno dete. Radili su nedavno istraživanje o depresiji među onima sa 65 i više godina, gde su ustanovili da svaka četvrta starija osoba ima simptome depresije i da je kod žena rizik dvostruko veći, 32%, prema 16% kod muškaraca. Konačno, domaćini su nam rekli da je i siromaštvo izraženo, jer prema samoprocenama starijih, ono pogađa 38% njih. U ruralnim sredinama je i više od 40% starih siromašno.

Tokom poseta udruženjima penzionera i njihovim aktivnostima, primetili smo znatno veće učešće muškaraca nego žena. Pitali smo ih za obrazloženje i objasnili da je kod nas situacija obrnuta – da u aktivnostima mnogo više učestvuju žene. Oni su nam odgovorili da su kod njih žene zauzete poslovima u kući, a muškarci nemaju šta da rade, pa mogu da idu u udruženje i na priredbe koje oni organizuju.