Juče (15.oktobra 2019.godine) Republički zavod za statistiku je izdao Saopštenje o siromaštvu i socijalnoj nejednakosti u 2018. godini, a na osnovu sprovedene Ankete o prihodima i uslovima života u Srbiji. Prema dobijenim rezultatima stopa rizika od siromaštva je niža od one za 2017.godinu i ona iznosi 24,3%. Stavlja se naglasak u saopštenju da ova lica nisu nužno siromašna, već samo imaju veći rizik da to budu. Prag rizika od siromaštva iznosio je 16.615 dinara, prosečno mesečno za jednočlano domaćinstvo. Posmatrano prema starosti, najnižu stopu rizika od siromaštva imale su osobe starije od 65 godina (21,1%). Ovo je dobra vest za sve one koji se nisu našli u ovoj grupi, ali priznaćemo da je stvar veoma ozbiljna za više od 304 hiljade onih starijih od 65 godina koji su u riziku, a ja bih dodala, najveća većina među njima je i u dubokom siromaštvu.
Prisetila sam se posete od pre par meseci baka Zori koja živi sama u zaseoku sela Drenovci, gde u blizini ima samo još jedna kuća, a druge su čak na drugim brdima. Kuća je udaljena oko 7 km od železničke stanice Drenovački kik. Od stanice se donekle putuje uskim, neravnim asvaltnim putem, posle makadamom, pa kada dalje više ne možemo kolima, put nastavljamo nizbrdo pešice, blatnim zemljanim putem. Trasom je prošao buldožer, pre neku godinu, kako bi se i stiglo do Zore. Ona živi gotovo kao pustinjak. Ima samo jednu kozu o kojoj brine i pričala nam je da koza daje i do 1,7 litara mleka. Ima nešto zemlje ali to više teško obrađuje ili i ne obrađuje. Pričala nam je: „Sahranila sam i muža i sina i ostala mi je samo kćerka koja sa zetom živi i radi u Kosjeriću. Ranije smo obrađivali zemlju, imamo i malinjak, sada već zapušten. Šljive prošle godine nisam ni kupila, ne mogu, nogu sam polomila pa je kriva ko drška od gudala… Zimi je ovde najteže, sneg zna da bude i viši od metra i tada nema odlaska nigde iz kuće. Samo ako uspem do koze u štali da je napojim i nahranim. Po mesec dana nigde ne idem niti mi ko dođe“. Kaže da kada treba da ode lekaru u Kosjerić ide vozom, koji prolazi tri puta dnevno kroz selo. A do voza 7 km pešice. Zora živi od invalidske poljoprivredne penzije, koja je niža od 8.000 dinara i od pomoći kćerke.
Pitala sam se može li baka Zora da priušti nedelju dana godišnje odmora van kuće? Ne, ne može, jer nije to mogla ni kada je bila u najboljim godinama, a kako bi tek danas. Ima li ona meso ili ribu u obroku svakog drugog dana (nije vegetarijanac)? Nema, a bilo ju je sramota da kaže koliko puta mesečno prušti sebi meso u obroku. Nisam je ni pitala može li sebi da priušti neočekivani trošak u iznosu od 10 hiljada dinara, koji bi bio plaćen bez pomoći ćerke. Dobro je što je u planini pa može bar sebi da prušti dovoljno drva da obezbedi za grejanje kuće.
Baka Zora je samo jedna od ogromnog broja starijih žena, koje žive sa ozbiljnom materijalnom uskraćenošću, krajnje oskudno, sa malim redovnim mesečnim primanjima, ali ne treba zaboraviti ni onih 138 hijada starijih žena koje su bez penzija, a posebno one koje žive same i ne mogu više da rade kao nekada. Muka je još veća ako žive u selima gde su zatvorene zdravstvene stanice, gde nema ni prodavnice, ni škole, ni zemljoradničke zadruge, ni servisa socijalne zaštite, a što je najgore, ni mlađih žena u selu da im pomognu kada im baš zatreba.
Tim ženama sutra ništa neće značiti vest, koju će čuti na svim udarnim televizijskim vestima, da je siromaštvo u Srbiji smanjeno. Njima bi mnogo više značilo da vide da je započela obnova seoske infrastrukture, da je država počela oživljavati poljoprivrednu proizvodnju i obezbeđivati plasman poljoprivrednih proizvoda na tržištu, jer onda bi makar bio zaustavljen odlazak mlađih sa sela, a možda bi se neki od mlađih, koji sada žive u velikim gradovima i počeli vraćati u sela. Tada će biti mnogo lakše i onima najstarijima, jer će bar imati komšije, pa će moći na njih da računaju u najtežim situacijama.
