Amity

Iz posete najisključenijim starijima iz ražanjske opštine

U svakoj opštini u Srbiji, ima starijih osoba koje žive u siromaštvu, skrajnute na margine života, bolje rečeno, isključene iz života lokalne zajednice. U opštini Ražanj iz Nišavskog okruga, u kojoj živi manje od 9.000 stanovnika u 25 naselja, uključujući i sam Ražanj, posetili smo zajedno sa koleginicom Jovanom i kolegom Zoranom iz Centra za socijalni rad, najisključenije starije iz tri naselja. Da zaposleni u Centru zaista dosežu i do najisključenijih i najugroženijih i uključuju ih u sistem socijalne zaštite, uverili smo se na terenu, pričajući sa tim osobama.

U selu Čubura, naselju sa stotinak žitelja, živi i bračni par, 78-godišnja baka Slavka i 58-godišnji Jablan. U kući od naboja, oko koje po korovu kljucaju dve-tri koke i petao, zatičemo samo baka Slavku. Kaže da je Jablan otišao da kupi ’leba da imaju za ručak. Baš su neki dan dobili 13.000 novčane pomoći od države, pa će malo da se zaslade – i paradajzom. Ona ništa ne kuva na šporetu iako je vatra bila naložena. Nema ništa od hrane na stolu, a nema ni frižidera, pa je paket prehrambenih namirnica, humanitarna pomoć od Međunarodnog kluba žena, dobrodošao. Baka Slavka nam priča da ima jednu ćerku koja je udata u drugo selo, da i ona teško živi, pa ih retko posećuje. Priča nam kako im se urušio i kokošinjac, pa kokoške noći provode u predsoblju kuće, a njih dvoje u sobi koja je ujedni i kuhinja. Vraćajući se od nje, sreli smo usput i Jablana, sa paradajzom i hlebom.

U Pretrkovcu, udaljenom 15-ak kilometara od Ražnja, jedni od skoro četristo žitelja su i baka Živka, rođena 1940. godine i njen sin, koji je 1969. godište. Baka Živku smo zatekli kod kuće, koja je, kako nam reče, starija od nje. Priča nam kako je odavno muči astma i kako nije mogla više da radi i brine o bolesnom sinu, pa je dala zemlju državi, kako bi dobijala novčanu pomoć.

„Trpela sam gladna, sve dok nisam počela da dobijam novčanu pomoć. Sada je nekako lakše. Ni sin ne može da radi. Bio je tri godine na ratištu, u Vukovaru i drugde, pa mu nije dobro… Očekivala sam da će se oženiti kad dođe, pa da će meni biti lakše, ali ništa…“

Čiste, stare vangle i ostalo posuđe koje stoji na polici u dvorištvu, podseća je na neko bolje vreme, kada se imalo, kada se kuvalo, kada se spremalo… Sva srećna, zbog naše posete, poklona i razgovora sa njom, dugo nam je mahala na rastanku.

U obližnjem naselju Varoš, u kome živi manje od trista stanovnika, posetili smo baka Katinku. Ona nam priča da je rođena 1939. godine u Surdulici. U školu nije išla, a sa 15-16 godina su je udali ovde u Ražanj. Živela je sa mužem od nadnice. Bili su mladi i nije im bilo teško. Dobili su i kćerku, koja je odrasla, udala se i otišla u jedno selo kod Smederevske Palanke. Dolazi samo za zadušnice, kada idu mužu i ocu na groblju. Baš se raduje što će joj sutra kćerka doći. Inače, baka Katinka danas živi sama, u kući njenog ’dobrotvora’, meštanina Zorana, koji živi i radi u inostranstvu, a posle smrti svojih roditelja, napravio je gest dobre volje i izašao u susret baka Katinki, kada joj je bilo najteže. Njena kuća se od dotrajalosti strušila i ona se našla bespomoćna, pod vredrim nebom, sama, pre pet godina. Čuvši za to, gospodin Zoran joj je otvorio vrata prazne roditeljske kuće, i omogućio da živi u njoj bez ikakve novčane nadoknade. Uostalom, od čega bi mu i plaćala, kada živi od 10.000 socijalne pomoći. Sada je baš bolesna, pa nije mogla ni da nas isprati do kapije dvorišta, kako to običaji nalažu. Obradovala se poklonima i poseti i pričala nam o svojoj gerontodomaćici, koju mnogo voli i raduje se svakom njenom dolasku.

Spokojno smo krenuli natrag iz Ražnja, potpuno uvereni da su pakete humanitarne pomoći od Međunarodnog kluba žena primili zaista samo oni stariji ljudi iz osam opština u Srbiji, kojima su oni i najpotrebniji. Zahvalnost dugujemo saradnicima iz centara za socijalni rad, udruženja građana i lokalnih samouprava koji su nam pomogli da akciju uspešno obavimo i stignemo do najugroženijih u opštinama Ražanj, Merošina, Svrljig, Ćićevac, Petrovac na Mlavi, Trstenik, Vlasotince i Bosilegrad.

Veliku zahvalnost dugujemo gospodinu Hadži Miodragu Miladinoviću iz Aleksinca, koji je došao u Ražanj i volonterskim doprinosom ovekovečio detalje iz kućnih poseta svojim fotoaparatom. Njegova supruga je poslala polovnu garderobu kao pomoć za najugroženije iz Ražnja.

vladesataric