Život žena na selu niije ni malo lak i lagodan ni danas, a evo kako on izgleda u Dragačevskim i Trsteničkim selima.

Ustajanje izjutra između 4:30 i 5:00 sati, pa u štalu kod stoke, ko je ima, ili priprema doručka, odnosno ručka za sve ukućane, pa leti dok još ne bude vrućina, odlazak u baštu ili na njivu. Sada je, u Dragačevu, sezona berbe malina, pa valja biti već u 6 sati u malinjaku. U Trsteničkim selima, sezona je plastenika. Stigli su krastavci, paprika, pristiže i paradajz, pa treba sve to ubrati i otići na pijace da se ta roba i proda. I tako do noći. Dan se završava leti u 23 sata a zimi nešto ranije. Kada smo ih pitali imaju li vremena za sebe, odgovori su bili istovetni i u Dragačevu i u Trsteniku. Kratko su odgovorile: ne, nemaju. Za razliku od muškaraca koji sami sebi daju slobodno vreme da odu u kafanu ili pred prodavnicu na pivo, za ženu je to nepojmljivo. Žene na selu nisu naučile da posvete pažnju sebi, čak i kada za to imaju para i vremena. Ovo je posebno slučaj sa sredovečnim i starijim ženama.

Kada deca idu u školu, treba pripremiti i njih, ispratiti ih u školu i dočekati ih kad se vrate. Usput, treba pogledati i popričati sa decom da li su uradili domaće zadatke, a onda i decu izvesti u njivu ili baštu, da pripomognu. U njivi, žene su barabar sa muškarcima, dok oni nisu to u poslu sa ženama u kući, a kod većine ni u poslovima oko stoke u štali.

Žene se rada ne boje. Uglavnom su i one rođene na selu i pamte veliku muku života svojih baka i svojih majki u selu. Kažu nam da je ranije bilo strašno na selu, ali uprkos svemu, i one su ostale, jer vole selo. Pričaju nam da ranije žena na selu nije imala nikakva prava, a danas je ipak drugačije. Preporodu i emancipaciji žena iz Dragačevskih sela umnogome je doprinela učiteljica Rajka Borojević iz Beograda, koja je ratne dane provela u skrivanju u selu Dubac, a tom i drugim selima iz Gornjeg Dragačeva, počela se vraćati 1951. godine, kada je obučavala žene o osnovnim znanjima o ishrani, higijeni, podizanju dece, lepom ponašanju, o savremenom životu. Obučavala je žene da razvijaju selo i da ne idu u fabrike, što je u to vreme bilo preporučljivo. Osnovala je i Dragačevsku zadrugu žena, koja je funkcionisala više od 50 godina i od Dragačevskih tkalja ona je napravila brend primenjene umetnosti, čuven i izvan granica bivše Jugoslavije.

Sećaju se toga današnje žene iz Dragačeva i pokazuju sve crte kreativnosti, energičnosti, imaju mnoštvo ideja u preradi poljoprivrednih proizvoda ili u tkanju. Jasno im je da je najjeftiniji proizvod ako se prodaje u sirovom stanju, kao što je to godinama bio običaj da se prodaje krompir, šljive, mleko, ili danas malina. Pojedinim ženama postaje jasno da je prerada proizvoda ključ za održiv razvoj i opstanak sela i na selu. Jedne počinju sa preradom mleka u divan sir sa dodatkom ruzmarina, bosiljka ili paprike, pa i pravljenjem kačkavalja. Druge sa pravljenjem sapuna od prirodnih sastojaka, treće se vraćaju starim bakinim receptima za pravljenje kolača i štrudli za prodaju, četvrte proizvodnji sokova, slatkog i džemova od malina, kupina, šljiva… Još uvek nemaju organizovane načine plasmana svojih proizvoda, već ih najčešće prodaju na manifestacijama i saborima kada se organizuju. Zato im je potrebna dodatna podrška da se ekonomski osnaže, da uđu u lanac trgovina, kao i da se udružuju, kako bi mogle da uđu u zajedničku prizvodnju i da brendiraju svoje proizvode, jer će im onda biti lakše da ih plasiraju. Smatraju da mogu da odgovore standardima i da proizvode po standardima većih kupaca, pa su samim tim spremne su da se uključe u lanac dobavljača.

Uprkos svom tom radu i naporima žena, one su u veoma malom broju, gotovo su to pojedinačni slučajevi, vlasnice poljoprivrednih gazdinstava. Veliki broj njih ne uplaćuje penziono i invalidsko osiguranje, jer za to ne može da im pretekne novca, a zatekli smo i pojedine koje nemaju ni zdravstveno osiguranje.

Kada smo ih pitale u kojoj meri žene učestvuju u planiranju i realizaciji poljoprivredne proizvodnje, mlađe žene su odgovorile da se u velikoj meri dogovaraju i podjednako odlučuju o proizvodnji i plasmanu sa muževima, dok su žene srednje dobi i starije rekle da ne odlučuju o bitnim pitanjima kao što je: kome i po kojoj ceni će se roba prodati, šta će se saditi u budućem periodu, već da uglavnom o tome odlučuju muškarci. Nekoliko žena i srednje dobi je odgovorilo da ipak sada postoji veća solidarnost u donošenju odluka, nego što je to bilo ranije, kada su one bile devojčice ili mlade žene.

Žale se na lošu infrastrukturu u selu i navode: zatvaraju se škole, loši su lokalni putevi, nedostataje redovni autobuski prevoz iz Čačka do Dragačevskih sela, kao i između Lučana i Guče. Nema zdravstvenih stanica u svim selima, bolnica je daleko, nepostoje tržni centri, čak je loš i internet. Govore o zapuštenim rečnim slivovima, te i sve češćim poplavama koje im nanose velike štete, a i sve češćim elementarnim nepogodama.

Razgovarali smo sa njima i o tome kakav uticaj su mere u vreme vanrednog stanja i epidemije COVID-19 imale na njihova poljoprivredna gazdinstva i posebno kako su se odrazile na ciklus proizvodnje i plasmana dobara. Odgovorile su da prošlogodišnji rod krompira i jabuka nije sav prodat i tu je bilo štete. Poljoprivredna gazdinstva koja imaju grla stoke, imala su pad prodaje, a bilo je i smanjenja cena u otkupu mleka. Gazdinstva koja se bave gajenjem cveća su veoma loše prošla, jer im je gotovo svo cveće propalo, nisu ga mogle plasirati na pijacama koje su bile zatvorene. Poljoprivredna gazdinstva koja se bave preradom voća (sokovi, slatka, džemovi…) i starim zanatima imala su najveću štetu, jer nisu imala gotovu nikakvu prodaju. One svoje proizvode uglavnom prodaju na manifestacijama, saborima, a sada su oni zabranjeni.

Takođe, domaćinstva koja se bave proizvodnjom kolača, imala su totalni zastoj u proizvodnji i prodaji kolača. Žalile su se žene i iz Dragačeva i iz Trstenika da su im nedavne poplave nanele poprilične štete i na imanjima, pa čak i u kućama.

Cilj ovih razgovora sa ženama na fokus grupama, bio je da bolje razumemo njihove potencijale i potrebe i time dobijemo važne informacije o vrsti ekonomskih aktivnosti, koje bi bile najefikasnije za njihovo osnaživanje, kako bi se žene osnažile da razvijaju i pilotiraju inovativne mere i usluge.

Ova aktivnost je deo Projekta „Za poboljšanje položaja žena na selu“, koji Amity sprovodi u partnerstvu sa Udruženjem seoskih žena Dragačeva i Ženskom inicijativom iz Trstenika. Sve ovo je deo projekta „Ključni koraci ka rodnoj ravnopravnosti“, koji sprovodi Agencija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena (UN Women), uz finansijsku podršku Evropske unije.