U ustanovi kulture „Parobrod“ Udruženje građana „Snaga prijateljstva“ – Amity i Foto-klub Beograd, otvorili su foto izložbu „Lepota starenja 5“ 1. oktobra, povodom Međunarodnog dana starijih osoba. Po mišljenju doajena naše socijalne zaštite mr Nade Satarić – „Dočekati starost je privilegija, samo starenje je privilegija i zato je važno da svi zajedno menjamo svest i sliku koju dominantno imamo o starijim osobama. Stariji se često posmatraju u kontekstu potrebe za dodatnom pomoći, kao teret društvu ili kao ljudi čiji život pasivno prolazi nakon završetka radnog veka. A to nije tako. Zato su nam potrebni ovakvi konkursi i potom izložbe najboljih fotografija starijih kojima se razbijaju predrasude o starijim osobama jer oslikavaju lepotu starenja i potencijale trećeg životnog doba. Pokazuju nam da oni nisu samo korisnici pomoći već i i te kako aktivni i produktivni članovi društva i da znaju da uživaju u životu.“

Na Konkurs za najbolju fotografiju nastalu u Srbiji na temu „Lepota starenja 5“, koji je raspisan u julu 2026, prispele su 322 fotografije od 62 autora od kojih je žiri izabrao 70 fotografija od 44 autora za izložbu.

Peti put izložba je organizovana u ovoj ustanovi, a konkurs se organizuje od 2020. godine. Izložbe su do sada organizovane u devet gradova i posetilo ih je preko 5.000 ljudi.

Veoma me je obradovalo kad sam na jednoj od fotografija ugledala i sebe i to među trećenagrađenim delima za kolekciju sa nazivom „Četiri dame“ autorke Ane Batričević koja me je (ne znajući – a takve fotografije su najupečatljivije) „uhvatila“ svojim foto-aparatom upravo na jednoj sesiji koju je mr Nada Saratić organizovala u Knez Mihailovoj ulici (koja je najlepša u našem gradu) upravo u jedan ovako divni suncem obasjani jesenji dan boreći se za stare sa ciljem da im ulepša životno doba, da im (kao i samom izložbom) pokaže koliko skrivenih radosti život još uvek može da ima dokle god ga živimo. Ja se uvek setim (i sebe i u tome nalazim) u početnoj rečenici romana „Veliki Getsbi“ Skota Fitceralda – „Nikad nisam zaboravio prednosti koje su mi date rođenjem“, jer sam imala sreću da budem rođena u mom voljenom „Beogradčiću“ i od najboljih roditelja na svetu koji su me voleli i ljubavlju vaspitavali da i druge volim. Otuda je i fotografija (barem u mom izrazu) uhvatila taj izraz zadovoljstva što još uvek trajem, što imam snage da idem na koncerte, da pratim muzičke festivale i da sa radošću o njima pišem.

Ali svako ima svoje izbore i okupljanje i u Knez Mihailovoj ulici, a i na fotografijama u „Parobrodu“ pokazuju koliko je mnogo mogućnosti sa kojima se svako može identifikovati i u sebi i oko sebe: jednima je sreća u radu (upravo drugu nagradu za kolekciju osvojila je Biljana Latinović uhvativši kamerom staricu koja sedi na pragu kuće sa preslicom i sa osmehom gleda u psa) ili na fotogtrafiji „Kosača“ (sa crkvom u pozadini) koji kao da želi da poruči da je srećan što uz Božju pomoć i u starosti može da se bavi ovim fizički teškim poslom. Mene je posebno dotakla fotografija na kojoj je moj kolega, stari violinista koji sa šajkačom i osmehom na licu svira čoveku u vozu (ovaj crno-beli snimak nazvan je „Ide Mile Lajkovačkom prugom“ i on više od stotinak reči otkriva kolika je sreća baviti se ovim poslom, ma gde da ste i ma gde da to činite). Uvek se setim našeg divnog velikog pijaniste Dušana Trbojevića koji je govorio da ima podjednaku odgovornost i kada svira u Karnegi holu i u zabitom Domu kulture u nekoj srpskoj provinciji – važna je sreća koja ga i u jednom i u drugom slučaju ispunjava. Fotografija je dobila Pohvalu na kolekciju – ali ni to nije najvažnije – važno je bilo uhvatiti taj momenat večite sreće ostarelog muzičara, jer kako se govori u „Putujućem pozorištu Šopalović“ – „glumac je glumac, je glumac“, ma gde da je i pod ma kakvim okolnostima da je – isto je, mislim, primenjivo i na nas koji imamo privilegiju da se muzikom bavimo. Sličan ozareni kutak pronašao je i „Slikar u hladu Ade Ciganlije“ i njegov kolega – „naivac“ – „Slikar Marinko“ sa štafelajom i u napetom stvaralačkom izrazu.

Više fotografija donose radost potomstva, ne roditeljsku nego u suretu sa trećom generacijom, sa unucima: na fotografijama „Baka“, „Deda i unuk“, „Duša bakina“ (sa bosonogom bebicom u zagrljaju). Mnogi imaju prijatelje među kućnim ljubimcima: „Portret s mačkom“, „Najbolji prijatelj“…

I stari parovi imaju posebno mesto, to je njihova „Čarobna formula“ (za sreću – kada se u hodu još drže za ruke i imaju oslonac jedan u drugom), ili „Ko godine broji, starosti se boji“ sa nešto mlađim ali ipak starim parom koji je „ovekovečen“ ispred automobila, takođe držeći se za ruke, ili „Zajedno u vremenu“ – gde par sedi na kalemegdanskoj klupi iza „Pobednika“…

Ima i usamljeničke sreće – ali je ona ređa – kao da poručuju sa ovih snimaka: „U zdravom telu zdrav duh“ – kroz kros stare žene u prirodi ili „Na Adi“ gde je čovek ispružen na suncu sa knjigom u ruci – jer knjiga je „čovekov najbolji prijatelj“, a kako reče Volter – Imao sam u životu samo jednog pravog iskrenog prijatelja: knjigu – prava uteha i utočište za usamljene duše… Ipak, lepše je „Iskusno uživanje“ – sa četvoro ljudi u ležaljkama na plaži…

Drugu nagradu za fotografiju dobile su „Ruke“ (Ivane Todorović), starca na kome su već ispisane brazde života i mlade, zdrave, zategnute ruke dečaka. „Linije života“ izbrazdale su i staro lice umorne žene…

Svaka od ovih fotografija ima svoju priču. Zašto su fotografi odabrali baš njih? Nešto ih je zaintrigiralo, pobudilo da baš o njima ili sa njihovim činom ostave zapis. I te slike imaju (verovatno) različite odraze u svakom od nas. Ja sam se zaustavila pred ovima (najpre svojom, kao i svaki „Narcis“) ali i onima koje su me podstakle da se zamislim i ohrabrim koliko dragocenih saveta i ova izložba daje!

Gordana Krajačić

(Oktobar 2026)

Foto: Ana Batrićević