Amity

(Ne)Dostojanstveno starenje i starost u Srbiji

Na današnjoj debati, na temu: „(Ne)Dostojanstveno starenje i starost u Srbiji“, jedna od uvodničarki bila je i Nadežda Satarić iz Amity-a. Ona je u svom izlaganju naglasila:

„U stabilnim porodicama, dostojanstveno se i stari, a deca se uče od malih nogu kako se poštuje, voli i zbrinjava najstariji član, bez obzira da li žive zajedno u istom domaćinstvu ili ne. Starenje člana porodice je normalna i očekivana pojava, ali kada dođe do bolesti ili drugih neočekivanih izazova i problema, svaka porodica ima ili razvija svoje mehanizme reagovanja u kriznim situacijama i na svoj način se suočava sa stresnim događajima u porodici.

Sigurno je da bar trećina starijih, pa time i njihove porodice imaju te faze, jer prema istraživanju Republičkog zavoda za statistiku o zdravlju stanovništva Srbije iz 2019.godine, skoro trećina stanovništva starijeg od 65 godina (31,5%) izjavilo da ima ozbiljne teškoće u obavljanju svakodnevnih kućnih aktivnosti (pripremanje hrane, lakši i teži kućni poslovi, kupovina i sl), a skoro svaki deseti stariji stanovnik (9,5%) u obavljanju aktivnosti lične nege (oblačenje, svlačenje, korišćenje toaleta, kupanje, tuširanje i sl). Neostvarenu potrebu za pomoći imalo je više od trećine (37%) starijih. Najčešće neostvarenu potrebu imaju oni koji su najsiromašniji i stariji od 75 godina.

Kada članovi porodice zbog svojih obaveza ili zato što žive u drugom gradu, u drugoj zemlji ili na drugom kontinentu, ne mogu da pomognu u dovoljnoj meri, traže plaćenu pomoć ili pomoć države, privatnih službi ili OCD koje se bave tim pitanjima.

I tada nastaju muka i problemi. Nema mogućnosti da se stariji uključe u uslugu Pomoć u kući (država je obezbeđuje samo za oko 15 hiljada starijih u 122 lokalne samouprave), jer se ista čeka godinu ili dve dana. Na zdravstveni sistem se teško može računati. U bolnici uglavnom „nema mesta“ ili starija osoba nije za bolničko lečenje. Sistem dugotrajne nege starijih nije kod nas još uvek definisan, uspostavljen i zaokružen. Službe kućnog lečenja postoje u oko 50 domova zdravlja, a jedino Beograd ima zasebnu ustanovu, Zavod za gerontologiju i palijativno zbrinjavanje pacijenata. Jedinice za palijativno zbrinjavanje je trebalo da budu uspostavljene u 28 bolničkih centara, sa 440 postelja, a one postoje samo u 15 bolničkih centara. Ostaje vam da pokušate sa smeštajem drage osobe u neki od domova, čak i ako to niti je želja starije osobe, a često ni vaša.

Posebno je teško ako imate u porodici osobu obolelu od neke vrste demencije, a rizik oboljevanja od demencije raste sa povećanjem godina starosti. Procenjuje se da svaka druga osoba starija od 85 godina ima određeni stepen smanjenih kognitivnih funkcija. U početnim fazama bolesti to nekako i funkcioniše u kućnim uslovima, ali kasnije kada je obolela osoba upućena na celodnevnu negu i pomoć od strane drugog lica to su žive muke. Oko 200 hiljada starijih pati od nekog oblika demencije, a od tog broja najmanje 20 hiljada njih žive u Beogradu. Nema dovoljno pomoći za porodice, uprkos najbolje razvijenom sistemu zdravstvene zaštite u Beogradu. Nema dnevnog boravka, niti predah smeštaja za obolele, nema savetovališta za njihove neformalne negovatelje, i kako onda možemo govoriti o dostojanstvenom starenju. Postoji ogromna potreba za razvojem efikasnih i ekonomičnih modela podrške osobama koje pate od demencije.

Otuda je vredan pažnje projekat koji realizuju Amity i Srpsko udruženje za Alchajmerovu bolest: „Podrška porodicama obolelih od demencije“, kroz koji pilotiramo uslugu Dnevnog boravka za obolele i Savetovališta za njihove neformalne negovatelje u Beogradu.

Na kraju svog izlaganja, gospođa Satarić je istakla šta nam je svima činiti da bi se dostojanstvenije živelo u trećem životnom dobu:

  • Živeti zdravo od najranijih dana, misliti o materijalnoj i socijalnoj sigurnosti u starosti;
  • Negovati dobre porodične odnose i prijateljske veze;
  • Društvo treba da bude međugeneracijski solidarno i tolerantno prema svima. Međugeneracijska solidarnost je veoma važna jer se iz doprinosa za PIO aktuelno zaposlenih isplaćuju penzije sadašnjih penzionera. Otuda je apelovala na zaposlene da ne dozvole da im poslodavci uplaćuju doprinose na minimalnu cenu rada, a razliku isplaćuju na ruke, jer je to loše za sadašnju generaciju penzionera, a biće loše i za njih kada dođu u taj status, jer će imati minimalne penzije i biti socijalni slučajevi;
  • Država treba da obezbedi servise podrške za one kojima je to potrebno.

Uvodničari na ovoj debati, koju su organizovali Fondacija Centar za demokratiju i Fondacija Friedrich Ebert Stiftung, bili su i: Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti, Mirjana Rašević, Institut društvenih nauka, Snežana Šantić, Udruženje penzionera Stari grad Milan Grujić, Udruženje sindikata penzionera Srbije, a moderatorka novinarka Ljubica Gojgić.

vladesataric