Amity

U očekivanju novina u Zakonu o socijalnoj zaštiti

Tokom proleća i početkom leta 2018., organizovani su skupovi povodom izazova u primeni postojećeg Zakona o socijalnoj zaštiti, a potom je vođena i javna rasprava o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti (09. jul-05. avgust 2018.). U dokumentima koje je Ministarstvo ponudilo javnosti za javnu raspravu, data su i obrazloženja za donošenje Zakona. Između ostalog, navedeno je i da je: „uočen niz nekonzistentnosti i nedoslednosti, koje ne utiču na suštinu rešenja, ali otežavaju ili onemogućavaju primenu Zakona, a time i postizanja efekata“. Navodi se i sledeće: „Potreba za unapređenjem efikasnosti i efektivnosti rada centara za socijalni rad obuhvaćena je predlozima koji preciznije uređuju, otklanjaju tehničke nedostatke i nekonzistentnosti u vođenju stručnih postupaka u oblasti priznavanja prava na određene vidove materijalne podrške. Predloženo je onemogućavanje pružanja usluga socijalne zaštite u centrima za socijalni rad izuzev usluge procene i planiranja.“

Nismo sigurni da će predloženo rešenje „onemogućavanje pružanja usluga socijalne zaštite u centrima za socijalni rad“ doista i rešiti problem koji je evidentan. Naime, primećujemo da upravo od početka primene Zakona o socijalnoj zaštiti iz 2011. godine se sve više upiru prsti i iz opšte javnosti i iz drugih sistema, u stručnjake iz centara za socijalni rad, i kaže se da su oni neefikasni i da su „najtanja karika u sistemu zaštite ugroženih građana“. Da, to je tačno, ali da li su socijalni radnici, psiholozi, pedagozi i ostali stručni radnici iz centara krivi za to ili problem leži u nečemu drugom? Ne, nisu oni krivi, to su isti oni ljudi, koji su i ranije pružali usluge i pomagali ljudima u nevolji, ali novom organizacijom rada oni više niti rade timski, niti obavljaju poslove iz oblasti svojih stručnih kompetencija, niti se, konačno, zovu socijalni radnici, psiholozi, pedagozi, već su svi oni voditelji slučaja. Teško da jedan psiholog ili pedagog mogu raditi poslove socijalnog radnika, a teško i da socijalni radnici mogu raditi poslove psihologa, a zapravo je to urađeno reformskim promenama (donošenjem Pravilnika iz 2008, na osnovu koga je i pravljen Zakon o socijalnoj zaštiti 2011.). Drugi problem je što se problematika kojom se bave centri za socijalni rad multiplicira i povećava se iz godine u godinu ukupan broj korisnika usluga, a ne primaju se novozaposleni stručnjaci. U 2008. godini broj korisnika usluga centara za socijalni rad bio je 516.907, a zaposlenih 3.040, dok je 2016. (poslednji dostupan izveštaj) bilo 724.411 korisnika, a zaposlenih 3.274. Dakle, u posmatranom periodu, za 40% povećan je broj korisnika, a svega za 8% povećan je broj zaposlenih.

Umesto da su se kreatori Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti iz 2018. godine, više oslonili na glas stručne javnosti, ne bi i dalje išli sa rešenjima u pogrešnom pravcu, već bi preispitali postojeći Pravilnik i videli da li je možda drugačija organizacija rada u centrima za socijalni rad primerenija našem sadašnjem trenutku i prilikama, od aktuelne? Na žalost, čak nije ni planirano da nakon usvajanja izmena i dopuna Zakona se menja i Pravilnik o organizaciji, normativima i standardima rada centra za socijalni rad. Drugo, ne može se očekivati kvalitetno pružanje usluga socijalne zaštite, bez obezbeđivanja dovoljnog broja stručnih radnika, a posebno socijalnih radnika, za te poslove.

Otuda u potpunosti podržavamo „vapaje“ našeg počasnog člana, a uvaženog profesora metodike socijalnog rada u penziji, Milorada Bate Milovanovića i njegove pokušaje da se preispitaju predložena rešenja i ponude adekvatnija.

Zato prenosimo u celosti tri dokumenta u vezi sa Nacrtom zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti, profesora Milovanovića, koje je on napisao u avgustu 2018. godine i poslao nadležnima, a u svojstvu građanina Srbije.

******************************

Примедбе на Нацрт закона о изменама и допунама Закона о социјалној заштити

Нацртом Закона о изменама и допунама Закона о социјалној заштити настављено је обезвређивање центара за социјални рад и стручних радника који раде у њима.

У досадашњем Закону о социјалној заштити у члану 14. став 1. дефинисан је центар за социјални рад. „У центру за социјални рад остварују се овим законом утврђена права и обезбеђује пружење услуга социјалне заштите из овог Закона.“

У нацрту Закона о изменама и допунама Закона о социјалној заштити члан 5. став 1. Дефинисан је центар за социјални рад и гласи: „У центру за социјални рад пружaју се услуге процене и планирања, спроводи се поступак за остваривање овим законом утврђених права и упућује се на коришћење услуга социјалне заштите у складу са Законом.

Предложеном дефиницијом нацрта Закона о изменама и допунама Закона о социјалној заштити предвиђа се да центар не може пружaти услуге социјалне заштите. То практично значи да се предлогом ове дефиниције центри за социјални рад враћају на статус који су имали органи управе надлежни за послове социјалне заштите у општини 1955. године???

Службе социјалне заштите у органима управе нису биле у могућности да прихвате потенцијалне кориснике чије социјалне потребе су биле нематеријалне природе.

Центри за социјални рад су основани као стручне службе у општинама, који применом социјалног, психолошког и педагошког рада, тимски, решавају нематеријалне социјалне потребе породица и појединаца.

Данас, у другој половини 21. века забрањује се центрима за социјални рад да пружaју услуге социјалне заштите због чега су 1956. и почели да се оснивају.

Данас, у другој половини 21. века забрањује се центрима за социјални рад да пружaју услуге социјалне заштите због чега су 1956. и почели да се оснивају.
Овај предлог уопште није случајан. У Елаборату за израду Правилника о организацији, нормативима и стандардима рада центара за социјални рад, као крајњи циљ реформе социјалне заштите зацртано је да се центрима изузме све осим законских прописа.

Ако овакав предлог прође, онда га треба послати за Гинисову књигу рекорда, да се основна установа система социјалне заштите законом вратила на ниво из 1955. године.

Правилник о организацији, нормативима и стандардима рада центара за социјални рад усвојен је и објављен у Сл. гласнику РС бр. 59/2008. Правилник је писан као да су центри за социјални рад основани 2007. године. За ауторе Правилника претходно педесетогодишње искуство центара за социјални рад није било релевантно. Закон о социјалној заштити и обезбеђивању социјалне сигурности грађана, такође, није поменут. За правно утемељење Правилника урађена су два упутства.

Закон о социјалној заштити усвојен је и објављен у Сл. гласнику РС бр. 24/2011. године и писан је према Правилнику, јер је иста радна група писала и Правилник и Закон о социјалној заштити.

Сада понуђени нацрт Закона о изменама и допунама Закона о социјалној заштити још доследније је писан према Правилнику.

Уверен сам да нема државе у Европи у којој су два Закона о социјалној заштити писана према подзаконском акту.

Да су досадашњи Закон о социјалној заштити и сада нацрт Закона о изменама и допунама Закона о социјалној заштити писани према Правилнику експлицитно се види у члану 69. став 2. досадашњег Закона и у члану 25. став 2. нацрта Закона, јер се у оба члана помиње „водитељ случаја“, а у 4. ставу оба члана пише: „Министар надлежан за социјалну заштиту прописује који се стандарди примењују у вођењу случаја.“

У „Анализи ефеката нацрта Закона о изменама и допунама Закона о социјалној заштити“ у одељку „Који проблеми се решавају прописом?“ Предложено је онемогућавање пружања услуга социјалне заштите у центрима за социјални рад изузев услуге процене и планирања.“ Оваква формулација није незнање, већ сујета аутора!… Даље пише: „Центар за социјални рад може да пружа услуге социјалне заштите уколико нема одговарајућег пружаоца услуга.“ Овакав приступ је резултирао одређеним видом сукоба интереса јер се упућивање на услугу и коришћење услуге одвија у истој организацији што за развој услуга социјалне заштите задржава у оквиру постојећих“ (стр.1.). Педесет година све услуге пружане су у центрима за социјални рад и никада није било сукоба интереса. Сада је тај сукоб интереса измишљен и злонамеран.

У одељку „Које ће мере током примене Закона бити спроведене да би се остварили разлози доношења закона?“ Упоште се не предвиђају никакве измене и допуне Правилника о организацији, нормативима и стандардима рада центара за социјални рад. Значи да ће и даље бити угрожена основна људска права и запослених и корисника услуга и мера заштите. Стручни радници су назадовољни, али не смеју да се буне. Једино су задовољни супервизори и руководиоци служби, јер су у повлашћеном положају у односу на „водитеље случаја“.

***

Влада Републике Србије
Н/Р: председници Владе

Поштована председнице Брнабић,

Обраћам Вам се као грађанин ове земље Србије, јер желим да Вас упознам са положајем центара за социјални рад у Републици. Непосредан повод је нацрт Закона о изменама и допунама Закона о социјалној заштити, којим се наставља са обезвређивањем центара за социјални рад као основних установа у систему социјалне заштите.

Пре него што изложим разлоге за моје обраћање, желим да Вам се представим. Зовем се Милорад-Бата Миловановић. Више од тридесет година био сам професор Методике социјалног рада на Вишој школи за социјалне раднике у Београду. Био сам и члан радне групе за писање елабората о оснивању првог центра за социјални рад у Југославији (београдској општини Палилула 1956. године). Написао сам три књиге о центрима самостално и две књиге са др Томиславом Крговићем. Мислим да је ово довољно да бисте озбиљно схватили садржај мог дописа.

Обезвређивање стручног рада у центрима за социјални рад почело је усвајањем Правилника о организацији, нормативима и стандардима рада центара за социјални рад (Сл. гласник РС, бр. 59/2008.).

Правилник је заснован тако, као да су центри за социјални рад основани 2007. године. Претходно педесетогодишње искуство постојања и рада центара за социјални рад није било вредно помена. Закон о социјалној заштити и обезбеђивању социјалне сигурности грађана, који се примењивао у пракси, такође је мимоиђен. Да би се Правилник правно утемељио написана су два упутства. Закон о социјалној заштити који је усвојен и објављен у Сл. гласнику РС бр. 24/2011. године, писан је према Правилнику, јер је иста радна гупа писала и Правилник о организацији, нормативима и стандардима рада центара за социјални рад и Закон о социјалној заштити.

Сада имамо још неповољнију ситуацију. У нацрту Закона о изменама и допунама закона о социјалној заштити у члану 5. став 1. дефинисан је центар за социјални рад на следећи начин: „У центру за социјални рад пружају се услуге процене и планирања, спроводи се поступак за остваривање овим Законом утврђених права и упућује се на коришћење услуге социјалне заштите у складу са Законом.“

Предложеном дефиницијом нацрта Закона предвиђа се да центар за социјални рад не може пружати услуге социјалне заштите. То практично значи да се предлогом ове дефиниције центри за социјални рад враћају на статус који су имали органи управе надлежни за послове социјалне заштите у општини 1955. године, пре постојања центара за социјални рад.

Центри за социјални рад су оснивани као стручне службе у општинама, који применом, социјалног, психолошког и педагошког рада тимски решавају нематеријалне социјалне потребе породица и појединаца.

Данас, у другој декади 21. века, забрањује се центрима за социјални рад пружење услуге социјалне заштите због којих су 1956. године почели да се оснивају.
Сада понуђени нацрт Закона о изменама и допунама Закона о социјалној заштити још доследније је писан према Правилнику о организацији, нормативима и стандардима рада центара за социјални рад.

Уверен сам да нема државе у Европи у којој су два закона о социјалној заштити писана према подзаконском акту.

Да је ово тачно што пишем, илустроваћу примером где се види да се оба законска акта ослањају на Правилник: У члану 69. став 2. досадашњег закона и члану 25. став 2. нацрта Закона помиње се „водитељ случаја“, а у ставу 4. оба члана пише: „Министар надлежан за социјалну заштиту прописује који се стандарди примењују у вођењу случаја.“

У „Анализи ефеката Закона о изменама и допунама Закона о социјалној заштити“ у одељку „Које ће мере током примене закона бити спроведене да би се остварили разлози доношења закона“, упоште се не предвиђају никакве измене и допуне Правилника о организацији, нормативима и стандардима рада центара за социјални рад. То значи, да ће и даље, после десет година, бити угружена основна људска права и запослених стручних радника са једне стране и корисника социјалне заштите са друге стране. Стручним радницима (психолозима, педагозима) и даље се неће признавати звање које су стекли на основним академским студијама, и даље ће бити натерани да се баве социјалним радом за који се нису школовали и који не знају. Корисницима социјалне заштите и даље ће бити угрожена основна људска права, јер им некомпетентни стручњаци пружају услуге које су за њих од животне важности.

На крају, напомињем да за 50 година рада центара за социјални рад, није било ни једно убиство корисника, а у последњих десет година убијене су две жене и једно дете.

Ценећи Вашу одлучност и ефикасност, верујем да можете много учинити да нацрт Закона о социјалној заштити не уђе у скупштинску процедуру и да нови некомпромитовани људи буду ангажовани за писање новог Закона о социјалној заштити и на основу Закона новог Правилника о центрима за социјални рад, који ће им вратити углед који су имали до 2008. године.

С поштовањем,
Милорад Миловановић, Београд

***

Народна скупштина Републике Србије
Н/Р председници Скупштине

Поштована госпођо Гојковић,
Обраћам Вам се у вези положаја центара за социјални рад у Републици Србији и молим да омогућите да допис који сам наменио посланицима буде умножен и достављен сваком посланику/ци.

Мислим да је важно да сви посланици/це буду упознати са садашњим стањем у центрима за социјални рад, пре него што добију нацрт Закона о изменама и допунама Закона о социјалној заштити.

Основни подаци о мени налазе се у допису намењеном посланицима/ама.

Унапред Вам се захваљујем.

У прилогу се налази допис за народне посланике/це.

С поштовањем,
Милорад Миловановић, Београд

Поштовани посланици/це,

Обраћам Вам се молбом да за тренутак обуставите међусобно оптуживање и сви будете на истој страни из следећег разлога: ради се о положају центара за социјални рад као основних установа у систему социјалне заштите. С обзиром, да и позиција и опозиција, међу својим бирачима има грађане који су корисници услуга и мера социјалне заштите у центрима за социјални рад, молим Вас да мој допис озбиљно схватите.

Пре него што изнесем разлоге мог обраћања, ред је да Вам се предстваим. Зовем се Милорад – Бата Миловановић. Био сам професор Методике социјалног рада у Вишој школи за социјалне раднике више од 30 година. Сам сам објавио три књиге о центрима за социјални рад и две са др Томиславом Крговићем. Не припадам ни једној политичкој странци. Мислим да је ово довољно да бисте озбиљно схватили садржај мог обраћања Вама.

Центри за социјални рад су основани као стручне службе у општини, који применом социјалног, психолошког, педагошког рада тимски решавају нематеријалне проблеме породица и појединих корисника.

Стагнација центара за социјални рад у Републици Србији почела је од када је Правиник о организацији, нормативима и стандардима рада центра за социјални рад почео да се примењује 2008. године (Сл. гласник РС бр 59/2008.). Правилник је писан као да су центри за социјални рад основани 2007. године. Ништа од педесетогодишњег искуства није вредело да се нађе у Правилнику. Закон о социјалној заштити и обезбеђивању социјалне сигурности грађана који је био у примени, такође је мимоиђен. Да би се правилник правно утемељио написана су два упутства. Иста радна група која је писала Правилник урадила је и Закон о социјалној заштити (Сл. гласник РС бр. 24/2011.). Закон о социјалној заштити писан је према Правилнику. То је јединствен случај у Европи. Циљ реформских захвата је био да се што радикалније рашчисти са прошлошћу. Изнећу само неколико најкрупнијин ограничења Правилника:

  1. Правилником су укинута звања стручних радника (социјални радник, психолог, педагог и др.), а уведен је „водитељ случаја“;
  2. У члану 19. став 3. Правилника пише: „Стручне послове социјалног рада могу обављати: социјални радник, психолог, педагог, андрагог и специјални педагог.“ Како могу психолог и други стручни радници да обаљају послове социјалног рада, када у току студирања нису полагали ни један предмет из социјалног рада? Оваквим опредељењем нарушена су основна људска права стручних радника, јер им се не признаје стручно звање које су стекли на факултетима, а натерани су да раде оно што не знају. Поред стручних радника погођени су и корисници услуга и мера социјалне заштите, јер им некомпетентни стручњаци пружају услуге које су за њих егзистенцијално значајне;
  3. Укинут је тимски рад као стални начин стручног рада у центрима за социјални рад, осим у случајевима када то прописује одређени закон. Мимо тога, може се применити тимски рад са корисником на предлог водитеља случаја уз сагласност супервизора и одобрење руководиоца службе;
  4. Уведен је супервизор као контрола водитељу случаја и као стручна помоћ неуким директорима. У члану 30. став 3. пише… “обавештава руководиоца у случају непрофесионалног, незаконитог и некомпетентног понашања водитеља случаја.“
  5. Правилником прописана документација сувише је обимна, тако да је водитељ случаја принуђен да већу пажњу поклони ажурирању документације него самом раду са корисником;
  6. Нормативима Правилника предвиђено је да се у центру за социјални рад запошљава најмање 50% социјалних радника у односу на укупан број запослених стручних радника. У 2015. години, у Србији је било 9 центара за социјални рад без и једног запосленог социјалног радника.

Можда сте обавештени да је 2015. године Конференција градова и општина урадила студију „О остваривању услуга социјалне заштите на локалном нивоу у РС“. Студијом је обухваћено 106 центара за социјални рад и све је потврђено као што сам Вам изложио, само у мало завијенијој форми.

Сада имамо још неповољнију ситуацију. У нацрту Закона о изменама и допунама Закона о социјалној заштити у члану 5. став 1. дефинисан је центар за социјални рад на следећи начин: „У центрима за социјални рад пружају се услуге процене и планирања, спроводи се поступак за остваривање овим законом предвиђених права и упућује се на коришћење услуге социјалне заштите у складу са законом.

Предложеним нацртом Закона предвиђено је да центар за социјални рад не може пружати услуге социјалне заштите. То практично значи да се овим предлогом центри за социјални рад враћају на статус који су имали органи управе надлежни за послове социјалне заштите у општини 1955. године, када центри за социјални рад нису постојали.

Центри за социјални рад су основани као стручне службе у општини, који применом социјалног, психолошког, педагошког рада тимски решавају нематеријалне проблеме породица и појединих корисника.

Замислите господо посланици/це да све што је било разлог за оснивање центара за социјални рад, сада им је овим нацртом Закона о изменама и допунама Закона о социјалној заштити то забрањено. Зар је могуће да се то дешава на крају друге декаде 21. века?

Господо посланици/це, на Вама је да одлучите, да се заустави даља стагнација центара за социјални рад, или ћете дозволити да се они угасе и постану само истурени органи управе надлежни за послове социјалне заштите у општини, као што је било пре 62 године.

Хоћу да верујем да ћете изабрати право решење.

С поштовањем,
Милорад Миловановић, Београд

vladesataric

Ostavi odgovor

Vaa email adresa nece biti objavljena. Molimo Vas popunite polja ispod *

16 − deset =