Naša draga koleginica i prijateljica Organizacije gospođa Mirjana Sokolović, dugogodišnja socijalna radnica, nam je poslala svoj komentar na tekst Nacrta Zakona o izmenama i dopunama zakona o socijalnoj zaštiti, a potaknuta tekstom profesora Milorada Bate Milovanovića koji vam prenosimo u celini:

*******************

Uz zahvalnost Amity da stručna i šira javnost imaju uvid u inicijativu našeg uvaženog profesora Milorada Bate Milovanovića i uz najdublje poštovanje njegove posvećenosti i istrajnosti u borbi za dostojanstvo socijalnog rada i socijalne zaštite, u prilog profesorovih razmatranjima želim da iznesem komentare predloženih zakonskih izmena koji, iz fokusa neposredne prakse potkrepljuju navode u njegovim tekstovima:

1. Neprihvatljivo je, stručno neutemeljeno, pravno nezasnovano i nezakonito da ustanova socijalne zaštite ne može da pruža usluge socijalne zaštite, a unošenje instituta zabrane (onemogućavanja) osnovne delatnosti u tekst obrazloženja koji se predstavlja javnosti, predstavlja nezasuluženu kazna za javnu oblast koju ”država sama sebi izriče”, odnosno neko u njeno ime.

Ako centar kao bazična ustanova socijalne zaštite dostupna građanima svih opština u Srbiji, ne može da razvija i pruža izvorne usluge svoje stručne oblasti, ko će u javnom sektoru ove usluge pružati (zdravstvo, obrazovanje!?).

Građanima koji su npr. u potrebi za uslugom ”pomoć u kući”, koji ne mogu da žive nezavisno u svojim domovima, nemaju dovoljnu porodičnu podršku i ne žele da idu u ustanovu socijalne zaštite jer je njihovo osnovno ljudsko pravo da doživotno borave u sopstvenom domu i svom prirodnom okruženju, preostaju civilni i privatni sektor i ”siva zona”.

Pri tome, civilni sektor iako nije ravnomerno razvijen u Srbiji, ima zadovoljavajući udeo u ukupnom broju pružalaca. Na osnovu desk analize licenciranih pružalaca usluge ”pomoć u kući” (spisak licenci Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja: https://www.minrzs.gov.rs/usluge-socijalne-zastite.html) evidentno je da učešće pružalaca usluga iz civilnog sektora iznosi 63% (50 od 79 licenciranih pružalaca usluga).

Učešće pružalaca usluga iz javnog sektora – iz ustanova socijalne zaštite, na osnovu analzie navdenih podataka iznosi 37% (29 licenciranih pružalaca) i to:

• 21 pružalac (26,6%) pri Centrima za socijalni rad (Čoka, Кovačica, Zaječar, Vršac, Novi Pazar, Sremska Mitrovica, Bor, Leskovac, Bajina Bašta, Užice, Valjevo, Babušnica, Majdanpek, Ljig/Lajkovac/Mionica, Apatin, Stara Pazova, Šabac, Vlasotince/Crna Trava, Ražanj, Loznica, Žabari)
• 6 pružalaca (7,6%) pri Gerontološkim centrima (Breograd, Novi Sad, Subotica, Кikinda, Leskovac, Кruševac)
• 1 pružalac (1,3%) u okviru samostalne lokalne ustanove za razvoj usluga socijalne zaštite (Кragujevac), osnovane na osnovu razvoja brojnih dnevnih usluga u zajednici pri Centru za socijalni rad

Кapaciteti privatnog sektora nisu razvijeni. Od 79 licenciranih pružalaca usluga samo je 1 (1,3%) pružalac iz ovog sektora (Jela dom, Beograd).

”Siva zona” je u oblasti usluge ”pomoć u kući” najrasprostranjeniji nevidljivi oblik podrške koji se ostvaruje pružanjem nelegalne pomoći u kući starim i invalidnim licima i kao takav ukazuje da novac prolazi mimo regularnih tokova, državnoj kasi se nanose nesagledane štete, ali i korisnicima ovih usluga koji su često žrtve ekonomskog nasilja. ”Siva zona” je direktan ishod ”nemanja izbora” za stara i invalidna lica koja ne mogu da žive bez podrške drugih ljudi i u stalnom je porastu. Ako se uzme u obzir visok udeo starijih i invalidnih lica u ukupnoj populaciji koji je dostupan u svim zvaničnim statistikama, može se pretpostaviti da je ilegalno pružanje usluge ”pomoć u kući” izuzetno rasprostranjeno. Preporučena hipoteza za zainteresovane istraživače u ovoj oblasti može da glasi ”da veliki broj starijih i invalidnih lica za obavljanje dnevnih aktivnosti koristi usluge neformalnih pružalaca usluga i za to troši znatan deo ličnog ili porodičnog budžeta, kao i da veliki broj građana ostvaruje prihode za koje ne plaća porez”.

Razvoj usluga pri ustanovama socijalne zaštite, dakle i pri centrima za socijalni rad, rezultat je strateških planskih zadataka u oblasti socijalne zaštite, odnosno desetogodišnjeg reformskog procesa koji je rezultirao zakonskim izmenama 2011. godine.

Brojne usluge su razvijene, mnoge opštine (mada ne i očekivani broj) su razumele autentične potrebe svojih građana i odlučile o osnivanju posebnih organizacionih jedinica pri centrima za socijalni rad koji su u najvećem broju opština Srbije jedine ustanove socijalne zaštite. Mnogi su se pružaoci usluga edukovali i zaposlili. Država je (na svim nivoima) uložila znatna sredstva (poreska i donatorska) za razvoj usluga jer je tako planirala, a takođe je predvidela i počela (bez obzira na kašnjenje u odnosu na zakon iz 2011.) da primenjuje institut namesnskih transfera. Država je, odnosno Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja, podsticala i ohrabrivala razvoj usluga pri ustanovama socijalne zaštite počev od 2003. godine posredstvom projekta Fonda za socijalne inovacije.

Brisanjem ”samo tri reda u jednom članu zakona” (čl. 48. Nacrta Zakona o izmenama i dopunama Zakona o socijalnoj zaštiti kojim se menja deo člana 122. Zakona o socijalnoj zaštiti) nanose se nemerive štete sistemu socijalne zaštite umesto da se podstiče dalji razvoj usluga, posebno pri centrima za socijalni rad koji čine najrasprostranjeniju mrežu ustanova socijalne zaštite koju je država decenijama razvijala, a čijim se radom, trudom i znanjem uz materijalnu i tehničku podršku može, na najekonomičniji način, doći do svakog građanina u Srbiji jer ni jedan ne bi smeo ostati ”zaboravljen i sam” očekujući još jednu dugogodišnju transformaciju pružalaca usluga. Razvoj usluga pri centrima nije dilema, već imperativ odgovorne države koja je taj razvoj inicirala.

Država treba da razvija i jača ”svoj” sistem usluga što nije u suprotnosti sa nastojanjem da se podstiče razvoj civilnog i privatnog sektora, odnosno pluralizam pružalaca usluga. To je konzistentnost razvoja sopstvenih kapaciteta u oblasti socijalne zaštite i logičan sled reformskih postignuća, koja u ovoj sferi jesu skromna po obimu, ali postoje.

2. U vezi teksta Obrazloženja zakonskih izmena koji se nalazi na internet strani Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračku i socijalna pitanja (tekst bez zaglavlja i potpisa), a u cilju zalaganja za očuvanje dostojanstva pružalaca usluga, kao i za stručno i naučno zasnovan metodološki pristup u analizi stanja, nužno je ukazati na sledeće:

U delu teksta pod nazivom ”OBJAŠNJENJE POJEDINAČNIH REŠENJA” navodi se da :
”Aktuelnim odredbama Zakona, Centar za socijalni rad može da pruža i druge usluge socijalne zaštite ukoliko nema odgovarajućeg pružaoca usluga. Ovakav pristup je rezultirao određenim vidom sukoba interesa jer se upućivanje na uslugu i korišćenje usluge odvija u istoj organizaciji što razvoj usluga socijalne zaštite zadržava u okviru već postojećih. Takođe, razvijena je praksa da stručni radnici na poslovima javnih ovlašćenja, istovremeno, rade na poslovima pružanja usluga socijalne zaštite što se odražava na kvalitet i posredno dovodi do nenamenskog trošenja sredstava”.

a) konstatacija o sukobu interesa potpuno je neosnovana i neutemeljena obzirom da centri koji imaju organizacionu jedinicu koja pruža određenu vrstu usluga imaju i veću mogućnost da u procesu ”vođenja slučaja” obezbede zaštitu najboljeg interesa korisnika. Primer iz prakse – ukoliko korisnik koji ne može da živi nezavisno u svom domu ne želi da ide u ustanovu socijalne zaštite, centar mu može obezbediti uslugu ”pomoć u kući” odnosno podršku za život u prirodnom okruženju kroz pomoć u obavljanju dnevnih aktivnosti, negu i nadzor, zadovoljavanje drugih potreba i dr. Na taj način centar će upućivanjem na usluge ”svoje” posebne organizacione jedinice, doprineti ublažavanju nepovoljnih životnih okolnosti korisnika, podržaće njegovo osnovno ljudsko pravo na doživotni boravak u prirodnom okruženju uz poštovanje načela ekonomske efikasnosti obzirom da je usluga ”pomoć u kući” višestruko jeftinija usluga (pomoć u kući: 5.700 prosečno mesečno – 68.400 godišnje; domski smeštaj: 35.000 prosečno mesečno – 420.000 godišnje, što znači da pružanjem usluge ”pomoć u kući” za samo jednog građanina, centar preko svoje organizacione jedinice može da ostvari uštedu od 351.000 dinara uz mnogo jednostavniju i jeftiniju proceduru od one koja se sprovodi posredovanjem kod drugog pružaoca). Bez mogućnosti da korisniku obezbedi dnevnu uslugu u zajednici, usluge procene i planiranja ostaju na nivou ”ispoštovane stručne procedure”, ”slučaj” (!?) se zatvara, a korisnik i dalje ostaje u nepromenjenom životnom riziku!?

b) konstatcija da je razvijena praksa da stručni radnici na poslovima javnih ovlašćenja, istovremeno, rade na poslovima pružanja usluga socijalne zaštite u potpunosti je proizvoljna i nepotkrepljena pokazateljima koji bi ukazivali na neosnovano definisan ”problem”. Кada analiziramo stanje iz napred navedenih zvaničnih podataka o usluzi ”pomoć u kući”, apslutno je vidljivo da je uslugu razvio samo 21 centar za socijalni rad u Srbiji što predstavlja oko 37% svih centara, a imajući u vidu da svi imaju licencu za rad dobijenu na zakonom zasnovan način, jasno je da ”problem” koji navodi nepoznati pisac obrazloženja, nema uporište u praksi. Paušalna konstatacija o ”nenamesnkom trošenju sredstava” kada se sagleda kroz ekonomsku efikasnost prikazanu u primeru navedenom u tački a/, nema nikakav smisao niti osnov.

Кontra primeri iz prakse:

a) nasuprot tvrdnji o tome da stručni radnici na poslovima javnih ovlašćenja rade na poslovima usluga, neophodno je analizirati i izneti tačne podatke o broju radnika koji se finansiraju (iz opštinskih budžeta) za rad na uslugama, a rade na poslovima javnih ovlašćenja usled nedovoljnog broja radnika za rad na ovim poslovima (koji treba da su finansirani iz republičkog budžeta), a ovi poslovi po proceni obrađivača teksta Obrazloženja imaju udeo 70% poslova centra.

b) konstatacija o ”određenom vidu konflikta interea” koja je dovedena u kontekst pružanja usluga, jednako bi se mogla dovesti u vezu sa drugim pravima, merama i uslugama koji se realizuju u centrima za socijalni rad kao što je npr. starateljstvo i dr.

I, jedna digresija za kraj – uz zahvalnost svima koji će ovaj, neuobičajeno internet komunikaciji dug komentar, pročitati do kraja, ostajem zbunjena pred nejasnoćama predloženih zakonskih izmena i pitam se da li će doći vreme kada će se i drugim oblastima zabranjivati da se bave svojom osnovnom delatnošću!? Da li će npr. zdravstvenim ustanovama nekada neko zabraniti da pružaju usluge zdravstvene zaštite!? Ili će neko predložiti da se lekari ”preimenuju” u ”voditelje pacijenata”!? Da, bio bi to apsurd, nepravda i degradacija.

Ne plašimo se mi dragi, uvaženi profesore. Da smo se ikada plašili ne bismo se opredelili za najtežu oblast akademskog rada. Ne plašimo se za nas jer umemo i želimo da pomognemo svakom čoveku. Mi se plašimo za ljude, jer smo svedoci njihovih patnji koje svedočimo decenijama, i narastajućih socijalnih nepravdi. Mi želimo da pomognemo i svojoj državi da donese ispravne odluke koje će, umesto ka prošlosti (kako ste naveli), koristeći naše dobro poznavanje prilika u kojima ljudi žive, biti okrenuta budućnosti, obzirom da budućnost koju danas proživljavamo, nije bila vizija u našoj prošlosti!? Najveću grešku vidim u tome što smo (mnogi od nas), kao i Vi, išli ispred vremena, želeći bolji život za svakog čoveka. Premalo je onih koji su ga ostvarili.

Umesto poruke autorima predloženih zakonskih izmena navodim mudru misao Sv. Vasilija Velikog – ”Ne sanjaj nepostojeće stvari, nego dobro ustroj postojeće na opštu korist.”
(Sv. Vasilije Veliki)

Socijalna radnica,
Mirjana Sokolović