Zahvaljujući dobroj saradnji sa Crvenim krstom Kraljevo bili smo u prilici da posetimo selo Rudno, koja se nalazi na 1.100 metara nadmorske visine na obroncima planina Radočelo i Golija u srcu rezervata biosfere Golija. Udaljeno je 100 kilometara od Kraljeva.

Dočekalo nas je 30-tak starijih stanovnika ovog čistog planinskog sela očuvane prirode, bogatog šumama, pašnjacima, i mnoštvom bistrih planinskih reka i potoka. Sami meštani su se pohvalili i sa ponosom pričali o svom selu ali i izazovima sa kojima se svakodnevno susreću, kao što je to slučaj i sa žiteljima iz još mnogih brdsko planinskih sela u drugim krajevima Srbije.

Pričaju da žive uglavnom u staračkim domaćinstvima od poljoprivrede i da se bave stočarstvom i uzgojem krompira i maline. Kako su sve stariji, sve teže mogu da prerađuju mleko u sir i kajmak, već ga prodaju mlekari koja im plaća 39 dinara za litar. Prosečna starost stanovništva u selu premašila je 50 godina. Nije im jasno, kako je plastična flašica sa pola litra vode, koju oni moraju da kupe kada siđu kod lekara u Ušće ili u Rašku, 50 dinara. Pitaju se kako je toliko jeftinije mleko koje oni proizvode od vode koja je dar prirode i koje toliko ima, makar u njihovom kraju.

Ipak, njihove najveće muke su što u selu ne radi zdravstvena stanica već lekar dolazi jednom nedeljno, što njima jeste važno, ali nije dovoljno. Ako im lekar prepiše injekcije, oni moraju da silaze do Ušća da iste prime a to je u dva pravca udaljeno 50 kilometara. Taj prevoz treba obezbediti i platiti. Autobus u selo dolazi samo jednom dnevno i to ponedeljkom, sredom i petkom. Većina starijih i nemaju svoja kola. A i da imaju kako bi ih održavali i servisirali. Njihove penzije su uglavnom poljoprivredne i iznose oko 21.000 dinara a ima i onih koji iste nisu ni ostvarili. Teško sastavljaju kraj sa krajem sa tom penzijom, tim pre što kažu da je kod njih u prodavnici u selu sve mnogo skuplje nego što je to slučaj u Kraljevu ili susednoj opštini Raška. Bilo je dvoje u grupi, jedna žena, koja je uplaćivala doprinose za PIO 14 godina i jedan muškarac koji je radio u rudniku 14,5 godina što nije dovoljno da bi sutra mogli da ostvare penzije. Uprkos svemu ne žale se, već pričaju da se snalaze i bore kako znaju i umeju. Kada više ne mogu da prave kajmak i sir i da drže više krava, smanjuju broj istih i onda imaju po malo mleka za sebe i malo da predaju da bi time platile struju i šta treba državi. I krompir koji proizvedu je jeftin a oni više ne mogu da idu na pijacu da ga plasiraju pa kažu da je šteta što sada nema zemljoradničke zadruge koja bi otkupljivala njihove proizvode. Ipak od svega najviše im nedostaje lekar i medicinska sestra u selu. Oni bi im više značili nego i povećanje ionako niskih penzija.

Kada smo razgovarali o izloženosti starijih diskriminaciji i nasilju, rekli su da toga kod njih nema i da se to događa negde drugde. Ipak mišljenja su da su se ranije mnogo više poštovali stariji nego što je to danas slučaj. Posle objašnjavanja šta su sve akti nasilja, jer su oni prepoznali samo fizičko, malo su promenili mišljenje ali i dalje su bili u ubeđenju da to tako i treba da bude. Normalno im je da muškarac, kao nosilac domaćinstva primi novac za mleko iako žena i hrani i muze kravu. One uglavnom i ne raspolažu novcem i ne vide problem u tome. Jedna starija gospođa je pričala svoje iskustvo i naglašavala da su žene same krive i kada trke batine i uvrede od muža. Pričala je da je njen muž od kada se razboleo, a to je bilo pre 20 godina postao vrlo nervozan i preke naravi, pa je i udari i izvređa, na svaku njenu reč. Onda je ona pronašla način kako da se spase pa je odmah okretala glavu i odlazila napolje da nešto radi, da ne bi u kući bilo još gore. Kaže da je njen muž umro pre tri godine i da je njeno naravoučenije da su žene krive za nasilje kome su izložene i da ga same izazivaju. Davala je savete ostalima da treba trpeti i ćutati jer gde će one sa 70 ili više godina od te kuće. Sve ovo ukazuje koliko je važno i značajno raditi sa njima i podizati njihovu svest o rizicima za nasilje, štetnostima koje ono prouzrokuje i značaju borbe protiv ove ustaljene pojave koja se kod starijih čuva kao najveća porodična tajna.

Bila je ovo aktivnost iz Amity projekta: „Za život starijih žena bez nasilja i diskriminacije“ koji je podržan od strane Kabineta ministarke bez portfelja zadužene za koordinaciju aktivnosti u oblasti rodne ravnopravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i ekonomskog i političkog osnaživanja žena, a na osnovu ugovora o finansiranju programa u cilju sprovođenja politike rodne ravnopravnosti u 2025. godini.