Danas, 27. marta 2017., smo, u sklopu istraživanja u staračkim domaćinstvima, realizovali razgovor sa starijim ženama u klubu u Pohorskoj, a uz pomoć socijalne radnice Mirjane Vukašinović iz Gerontološkog centra Beograd – Dnevnih centara i klubova.

U fokus grupi je učestvovalo 14 žena, starosti od 66 do 84 godine, a od kojih 12 njih žive same, dok dve sa supružnicima.

Glavno pitanje bilo je kako izgleda život strijih žena koje žive same u novobeogradskim višespratnicama ili u paviljonima:

• Sve su govorile kako im je bilo najteže prvih godina posle smrti supruga, kada su se osećale jako nesigurno i usamljeno. Otuda i njihove glavne poruke za sve starije žene koje se nađu u takvoj situaciji: nikako ne dozvoliti povlačenje iz života i zatvaranje u zidove sopstvenog stana. Potrebno je izaći, priključiti se nekoj grupi i započeti neke nove aktivnosti. Onda su navodile kako su one pronašle “spas učlanjenjem u klub, upoznavanjem novih ljudi i započinjanjem novih, do tada neupražnjivanih, aktivnosti“.
• Mnogo je teško onima koje stanuju same u višespratnicama, u kojima se često kvare liftovi, pa ne mogu ni da izađu iz stana da bi nabavile namirnice ili otišle do lekara. Teško je i onima koji stanuju u novobeogradskim paviljonima (četvorospratnicama u kojima uopšte nema liftova), a posebno na višim spratovima. Ako budu bolesne, najčešće uopšte ne izlaze iz zgrade.

Razgovarale smo i o tome kako se danas mladi odnose prema starijima i obrnuto, kako se stariji odnose prema mladima.

Odgovori na ovo pitanje bili su podeljeni. Neke žene su iznosile negativna, a neke sasvim pozitivna iskustva.

• Bila sam bolesna 5 meseci i tada nisam izlazila iz stana. Dešavalo mi se da ostavim kesu sa đubretom ispred vrata i kad otvara komšinica do mog stana vrata, ja izađem da je zamolim da ponese moje smeće, a ona mi osorno odgovori: „Ja da Vam nosim đubre?“
• Nekada mlađe komšije ne kažu ni dobar dan, ako se sretnemo u zgradi.
• Kako se mi odnosimo prema njima, tako i oni prema nama.
• Ako vi nemate ljubavi i milosti prema mlađima, neće se ni oni prema vama odnositi sa poštovanjem.
• Išla sam sa štakama 2 godine i mladi iz zgrade su mi uvek pomagali, kada bi me sreli da nosim kesu sa stvarima…
• Kad mi je trebala krv, dečko iz zgrade mi je dao, a drugi put je organizovao i njegove drugare da mi daju krv. Zato ja uvek uzvratim njima na način da umesim kolače i dam im da se posluže….
• Ja sam naišla i na dobru, a ponekad i na mnogo loše dece – ne ustanu vam u autobusu, iako vide da jedva stojite na nogama. To je totalno nevaspitanje.
• Ja imam unuke i kćerku – unuke često dolaze u sukob sa majkom. Ona ih onda psuje, a one njoj na to odgovore kako se ti ponašaš prema baki, tako se i mi ponašamo prema tebi.

Na pitanje: Šta treba uraditi da bi se poboljšao kvalitet života starijih žitelja na opštini Novi Beograd, njihovi odgovori su bili :

• Poboljšati sadržaj aktivnosti u klubovima za starije pri Gerontološkom centru.
• Deca kad završe školu, da im se omogući da rade u našem gradu i u svojoj struci, da ne bi morala da idu u inostranstvo ili da rade poslove koji su mnogo manje plaćeni.
• Smanjiti administrativne procedure za ostvarivanje prava, i to ne samo starijih, već i mlađih članova zajednice. Na primer: “Moja kćerka je samohrana majka i ne radi. Otac deteta ne plaća alimentaciju, iako ima obavezu. Ona se veoma muči i teško živi, iako je ja finansijski pomažem. Bilo joj je potrebno da prikupi “milion papira”, da bi dobila besplatnu usluga zubara za dete, a tako je i za bilo koju drugu povlasticu”.
• Da sve službe budu brže i efikasnije i kada je u pitanju donošenje bitnih odluka i kada je u ptianju izvršavanje sopstveno donetih odluka.
• Da lekari bolje osluškuju potrebe pacijenata. Moja lekarka mi ne daje uput za VMA gde sam nekada radila 35 godina, kao medicinska sestra u civilu, a uput za preglede na VMA može da dobije bilo ko od građana Srbije, čak i iz unutrašnjosti.

Finansijsku podršku za ovo istraživanje pruža nam Populacioni fond Ujedinjenih nacija za razvoj, na čemu smo im veoma zahvalni.