Amity

Stariji iz naselja Ledine se osećaju kao građani drugog reda

Danas smo razgovarali sa starijima iz mesne zajednice Ledine o tome kako izgleda njihov život na Ledinama i koji su najveći izazovi sa kojima se oni susreću. Učesnici u razgovoru bili su žitelji starosti od 65 do 84 godine. Svi su penzioneri i to sa niskim penzijama. Skoro svi stanuju u skromnim stanovima, izgrađenim 1961.godine, za potrebe raseljavanja stanovnika sa Starog sajmišta, uoči konferencije Nesvrstanih u Beogradu. Tada im je tu bilo lepo, jer im je rečeno da će privremeno tu ostati, a eto ostali su i do današnjih dana.

Danas su pomalo rezignirani i osećaju nepoštovanje i društva i vlasti prema njima i njihovim problemima. Kao da su jedva čekali da još jednom ponove sve ono što su ko zna koliko puta već govorili nadležnima i iz opštine i iz grada i iz političkih partija… Svi su im, kažu, obećavali, uzimali papire i zahteve, ali kažu da se ništa ne menja.

Njihovi najveći izazovi, ali kako kažu ne samo starijih već i svih 15-16 hiljada stanovnika mesne zajednice, su:

  • Slabo vodosnabdevanje. „Više nemamo vode nego što imamo. Pritisak je toliko slab da ne možemo da se okupamo, da operemo veš…“
  • Nesređena kanalizacija, nisu postavljene rešetke, nema slivnika na ulicama da odvode atmosferske vode. Ponekad se izlivaju fekalije na ulice. To prouzrokuje zagađenost vazduha i bolesti. „Kada se žalimo, podsete nas da na Ledinama nije urađen regulacioni plan i na tome se sve završava.“
  • „Imamo osećaj da smo građani drugog reda. Jedino što mi stariji imamo to je ovaj mali prostor za Klub. Nekada nije dovoljan da primi sve koji dođu, radi da se jedni sa drugima vide, da se druže, da igraju šah i domine… Bili bismo srećni kada bismo dobili veći prostor.“
  • „Nemamo pešačke staze. Ulice su inače uske i svugde su parkirani automobili tako da nije sigurno i bezbedno kretanje starijih.“

Stariji na Ledinama ne dobijaju informacije o programima za penzionere koje organizuje Opština Novi Beograd. Kažu da kod njih niko ne donosi plakate, a trebalo bi da donesu i zalepe makar na zgradu mesne zajednice, pošte ili kluba. Sve je to jedno pored drugog. Ponekad čuju da je neko išao na izlet preko Opštine, a oni o tome ništa nisu znali. Uključili bi se i oni, ali su opet nekako skrajnuti. Polažu nadu da ćemo im mi obezbediti prolaz do predsednika opštine, da mu iznesu sve svoje muke i probleme i da im pomogne, da se makar neki od njih reše. Imaju utisak da „ono šta je daleko od očiju, daleko je i od srca“.

Ovo je bila poslednja od pet planiranih fokus grupa, a u okviru Istraživanja o staračkim domaćinstvima na Novom Beogradu koje realizujemo u saradnji sa Centrom za brigu o starima, deci i osobama sa invaliditetom „Novi Beograd“, a uz podršku Populacionog fonda Ujedinjenih nacija.

U realizaciji ove fokus grupe pomogla nam je socijalna radnica Klubova pri Gerontološkom centru Beograd, Snežana Novaković, kojoj smo veoma zahvalni.

vladesataric