Amity

Zašto su nagrade delotvornije od kazni?

Godinama sam bila mišljenja da se zvanične nagrade pojedincima ne dodeljuju uvek najboljima i najzaslužnijima za određeno delo ili rad, već da se to često čini po „ključu“ ili se one dodeljuju više zbog funkcija na kojoj se dotična osoba nalazi ili zbog njene podobnosti i lojalnosti nadređenima. Otuda sam verovala da je za profesionalce najbitnije, posebno za one koji rade sa ljudima, šta će korisnici njihovih usluga reći o radu tog stručnjaka i da je najvažnija nagrada zadovoljstvo korisnika pruženom uslugom.
Meni lično je uvek najvažnije bilo i najviše me obradovalo kada su korisnici sa kojima radim ili za koje nešto činim, to primećuju i nagrađuju me osmehom ili iskazom poštovanja za zalaganje i trud koji za njih činim.

Međutim, 2014. godine, posle prijema Zahvalnice koju sam dobila od Radio Beograda, a povodom 90 godina njihovog rada, za izuzetan trajni i kreativni doprinos kvalitetu emisija…, sam se zapitala da li sam doista tu nagradu zaslužila i čime. Onda sam se prisetila i počela da prebrojavam sva moja učestvovanja u emisijama Radio Beograda, sve izjave i intervjue koje sam imala unazad 15-tak godina i shvatila sam da je bilo poprilično toga, posebno mog učešća u emisiji Radio Beograda I „Doživeti stotu“. Tada sam pomislila: „Pa da, možda sam doista i zaslužila priznanje“. Nakon te zahvalnice, imala sam još veću odgovornost za svako učešće u emisijama Radio Beograda i uvek sam se trudila da dam sve od sebe i time doprinesem i kvalitetu emisije, a i promociji teme o kojoj govorim.

Pre dve nedelje dogodila se moja druga nagrada – Nagrada „Anđelka Milić“ 2018, za podršku razvoju stvaranja i primene znanja iz oblasti rodnih studija u Srbiji. Nisam znala ni da sam predložena, niti ko me je predložio, a nagradi sam se veoma obradovala.

Posle ovih nagrada, korigovala sam svoje dugogodišnje ubeđenje i shvatila da se nagrade ne dodeljuju uvek po „ključu“ i podobnima, odnosno lojalnima. Istovremeno, razmišljam koliko te zahvalnice ili nagrade koje, iako ne nose nikakvu materijalnu dobit, mogu da budu delotvorne i podsticajne za još veći angažman i stvaralaštvo. Pitam se zašto se taj model ne primenjuje češće i to čak i na nivou konkretnih ustanova, organizacija ili institucija u kojima radimo?

Zašto, primera radi, Centar za socijalni rad ili ustanova socijalne zaštite ne ustanovi godišnju pohvalu/zahvalnicu/nagradu za najbolje pojedince, posebno za one koji najdirektnije rade sa korisnicima? Sigurna sam da bi to bilo daleko delotvornije i više podsticajno za mukotrpan rad sa korisnicima usluga koji inače ne dolaze u ustanovu zato što im je lepo, već zato što ih muče grdne muke i problemi sa kojima ne mogu sami da se izbore.

Veoma često se dogodi da se upravo ti stručnjaci javno etiketiraju, čak i u medijima, zato što „nisu uradili neki posao“ ili se zbog njih „dogodilo nešto što nije trebalo da se dogodi sa nekom osobom ili porodicom u lokalnoj zajednici“. Nisu retke ni sankcije koje se prema njima preduzimaju možda samo i zbog pritiska medija, a ne uvek nakon podrobnog preispitivanja svih činjenica i utvrđivanja njihove krivice. Ti profesionalci će trpeti sankciju, ali ne verujem da će ona imati podsticajnu funkciju da više nikada ne ponove sličnu radnju ili izostanak neke radnje, već sasvim suprotno od toga. Dolaziće na posao nevoljno i raditi pod pritiskom i stresom. Praktično, otaljavaće posao, više vodeći računa o zadovoljavanju forme, nego o istinskoj podršci ljudima u nevolji.

Zato sam doista ubeđena da su nagrade delotvornije od kazni i da ih treba mnogo češće primenjivati, a kazne samo onda kada ih pojedinci, doista i zasluže.

Nadežda Satarić, socijalna radnica

vladesataric

Ostavi odgovor

Vaa email adresa nece biti objavljena. Molimo Vas popunite polja ispod *

13 + 1 =