Amity

Sa obuke u Prokuplju o identifikaciji najisključenije dece sa smetnjama u razvoju

Stručnjaci iz Centara za socijalni rad i Povereništava Komesarijata, koji su učestvovali na obuci u Prokuplju, 05. jula 2018. najviše su pažnje posvetili mehanizmima i koracima u mapiranju u identifikaciji najisključenije dece, kao i specifičnostima porodica ove dece.

Ključni mehanizam je umreženost ustanova i organizacija na nivou lokalnih zajednica, koje rade ovom decom i njihovim porodicama. Centar za socijalni rad može inicirati potpisivanje protokola o saradnji sa obrazovnim, zdravstvenim ustanovama, interresornom komisijom, udruženjima građana, verskim organizacijama, lokalnom samoupravom… Nakon toga, sve potpisnice sporazuma međusobno razmenjuju informacije koje imaju o ovoj deci i njihovim porodicama. Istovremeno, razmenjuju se i podaci i prikupljaju informacije o postojećim resursima u lokalnoj zajednici (infrastrukturni, programi, usluge, prava). Kada se prikupe raspoloživi podaci iz različitih sistema o deci, utvrdi se da li su ta deca uključena u postojeće sisteme podrške i koje.

Deca sa smetnjama u razvoju se mogu identifikovati putem javnih poziva, preko medija, a najpouzdaniji način je izlaskom na teren u porodice i prikupljanjem podataka od samih porodica.

Pri odlasku u porodice koje imaju decu sa smetnjama u razvoju, važno je znati da one imaju i neke od sledećih osobenosti:

  • Društveni kontakti porodica mogu biti narušeni (sa rođacima, prijateljima, lekarima, nastavnicima i ostalim stručnim licima). U takvim slučajevima, porodica pokušava da se izoluje od društva, što nije primerena reakcija. Ovi roditelji izbegavaju i saradnju sa vrtićima, a u budućnosti, i sa školama.
  • Često su i odnosi unutar porodice narušeni, i to naročito odnosi između supružnika. Po „pravilu”, položaj očeva se drastično menja. Oni su isuviše osetljivi na činjenicu da njihovo dete ima probleme, i imaju osećaj da su oni i ostatak „zdravih” članova porodice „napušteni”. U najtežim slučajevima, dolazi i do razvoda.
  • Proširenje porodice može, takođe, biti ugroženo. Par može odlučiti da nema više dece čak i u slučaju veoma malog rizika, ili mogu poželeti da ponovo dobiju dete iako znaju da postoji veliki rizik.
  • Smetnje u razvoju deteta često dovode do dubokog psihološkog zamora. Većina roditelja oseća krivicu i stid. Oni imaju manje samopoštovanja i pouzdanja u sopstvene snage. Često će od okoline sakriti probleme svog deteta.

Oni roditelji koji prihvataju dete, onakvim kakvo ono jeste, i srećni su sa svakim njegovim napretkom, po pravilu, puno postižu. Roditeljska osećanja, koja im omogućavaju da prepoznaju makar i veoma male želje deteta, čineći da one postaju ostvarive, imaju najveći i nezamenljivi efekat u razvoju deteta. Samo motivisani roditelji kreću da traže sve dostupne izvore stručne podrške u lokalnoj zajednici, kako bi svom detetu obezbedili što bolje uslove za razvoj.

Na žalost, neki roditelji nikada ne uspeju da prihvate svoje dete onakvim kakvo ono jeste i to uzrokuje potpunu izolaciju i isključivanje deteta iz dostupnih sistema podrške.

I ovu obuku smo realizovali pod pokroviteljstvom UNHCR-a, a u okviru Projekta „Podrška lokalnoj integraciji izbeglica iz bivše Jugoslavije i interno raseljenih lica“.

vladesataric

Ostavi odgovor

Vaa email adresa nece biti objavljena. Molimo Vas popunite polja ispod *

devet − 4 =