Amity

Tribina u Petrovcu na Mlavi i poseta selu Ćovdin

Udruženje invalida rada i Udruženje penzionera opštine Petrovac na Mlavi bili su nam odlični domaćini u petak, 14. septembra 2018. prilikom realizacije tribine na temu: „Nasilje nad starijim ženama, prepoznavanje, prevencija i značaj reagovanja“. Bila je ovo šesta po redu tribina koju realizujemo pod pokroviteljstvom Kancelarije za ljudska i manjinska prava, a u okviru Programa: „Sprovođenje antidiskriminacionih politika u Republici Srbiji za 2018.“. Četrdesetak žena i muškaraca koji su došli da razgovaraju sa nama su pokazali veliko interesovanje za temu i bili raspoloženi da govore i o pojavi nasilja nad starijima u njihovom okruženju. Zajednički smo pokušali da damo odgovore na sledeća pitanja:

  • Koja sve ponašanja prema starijima, posebno prema starijim ženama, su zapravo akti nasilja?
  • Da li prepoznajete neka od navedenih ponašanja prema starijima da su prisutna i u vašoj sredini? Učesnici su potvrdili da su prisutne gotovo sve vrste nasilja (psihološko, fizičko, ekonomsko iskorišćavanje), izuzev seksualnog uznemiravanja i u njihovom okruženju.
  • Zajednički smo konstatovali da su žrtve nasilja u većini slučajeva žene, ali da ni starijih muškarci nisu pošteđeni istog.
  • Dosta smo razgovarali i o tome šta se događa kada neko trpi nasilje – kako se to reflektuje na zdravlje starije osobe, na međusobne porodične odnose…
  • Posebno interesantna je bila diskusija na temu zašto stariji ćute o nasilju. Gotovo u glas su navodili: da ćute iz straha od nasilnika, jer šta će biti ako ga prijave; da ćute zbog sramote, jer su nasilnici uglavnom iz kruga najbližih srodnika ili drugih njima bliskih i poznatih osoba; bilo je i onih koji su rekli da su prijavljivali, ali se ništa bitno nije promenilo, i dalje su žrtve.
  • Posebno je bio zanimljiv razgovor oko ličnih strategija predupređenja nasilja, koje može svaki pojedinac primenjivati. U ovom delu razgovora poslali smo ključne poruke učesnicima da o nasilju ne ćute, bilo da ga lično doživljavaju, bilo da je ono prisutno nad drugima iz njihovog okruženja. Nasilje je zakonom zabranjeno i niko nije dužan da ga trpi i da pati zbog njega. Država je odlučna u tome da im pomogne i postoje mehanizmi kako to država čini, počev od hitnog izmeštanja nasilnika iz porodice, preko saniranja uzroka nasilja…

Nakon tribine, koleginice iz Centra za socijalni rad koje su takođe učestvovale na tribini, su nas vodile u jedno od petrovačkih sela, u kućnu posetu starijoj osobi, koja danas živi sa posledicama nekadašnjeg nasilja i diskriminacije, koju je preživela. Zajedno sa nama, u tu kućnu posetu, išla je i novinarka Radio Beograda I, emisije „Doživeti stotu“. Bili smo u selu Ćovdin, udaljenom 20-tak kilometara od Petrovca. To je selo zbijenog tipa, okruglastog oblika, selo okruženo planinskim visovima koji se naslanjaju na Homoljske planine. Za nas je to bio potpuno novi doživljaj organizacije sela, jer imamo dosta iskustva iz poseta raštrkanim brdsko-planinskim selima, zatim ušorenim vojvođanskim selima, ali ovo je potpuno nešto novo što smo videli. Sve kuće, a ima ih (u selu živi više od 1.000 stanovnika), su na relativno malom prostoru, ne mali broj kuća su novijeg datuma, velike su, sa lepo uređenim dvorištima, metalnim, raskošnim kapijama. U selu postoji razvijena infrastruktura koja je bitna za njene žitelje, počev od prodavnica, pošte, crkve, škole, mesne zajednice, zdravstvene stanice, u koju jednom nedeljno dolazi lekar. Očito je da je selo bogato, sigurno i zbog plodne zemlje, jer se njegovi žitelji uglavnom bave poljoprivredom, a i zbog toga što je dosta mlađih otišlo da radi u Italiju ili Švajcarsku.

Mi smo posetili staračko domaćinstvo, u kome živi sama, gospođa Ružica, koja ima 72 godine. Gospođa je potpuno slepa već punih 40 godina. Kaže da je oslepela prilikom gašenja kreča u dvorištu, koje su vršili njen pokojni muž i ona. Nakon tog nemilog događaja, išla je kod lekara u Petrovac pa u Požarevac i na kraju u Beograd. U Beogradu su joj preporučivali operaciju, međutim, kako ona kaže, nije ostala da je operišu, jer je muž insistirao da se vrati kući, jer nema ko da radi. Kaže da nije imala izbora, već se morala vratiti neizlečena, da bi 2-3 godine još videla makar u senkama, a potom je potpuno ostala bez vida. Nesrećna je zbog situacije u kojoj se nalazi i kaže, kada bi ponovo bila u istoj situaciji, ne bi prihvatila inicijativu supruga, već bi insistirala da ostane u bolnici koliko je potrebno, dok je ne izleče. Priča nam o tome koliko joj znači gerontodomaćica koja dolazi u njen dom tri puta nedeljno, i koliko joj znači što još ponekog ima u komšiluku, od komšija na koje se može osloniti kad je potrebno. Gospođa Ružica je samo jedna od 20-tak korisnika usluge pomoć u kući, koju Centar za socijalni rad Petrovac organizuje u ovoj lokalnoj zajednici, u kojoj živi skoro 300 vremešnih žitelja.

vladesataric

Ostavi odgovor

Vaa email adresa nece biti objavljena. Molimo Vas popunite polja ispod *

2 × tri =