Amity

Život starijih žena u planinskom selu Drenovci

 

Na oko 150 km od Beograda na južnim obroncima planine Povlen nalazi se selo Drenovci u opštini Kosjerić. Nekada, danas već davne 1953.godine, u ovom selu je živelo 788 stanovnika, a da nas po rečima meštana manje od  300 njih. Prosečna starost žitelja je blizu 50 godina, a ne mali broj je i onih koji imaju i više od 80 godina starosti.

Posetili smo neka od Drenovačkih domaćinstava sa namerom da razgovaramo sa starijim ženama i pokušamo saznati kako izgleda njihov život danas u ovom selu bez prodavnice, bez zdravstvene stanice, bez zemljoradničke zadruge, u selu sa zapuštenim putevima i puteljcima, u selu pa skoro bez dece…. Kažu da sada u osnovnu školu, koja još uvek funkcioniše u selu, ide samo šest đaka a nekada kada su sagovornice bile učenice ili mlade bila ih je puna škola, pa se sve orilo od graje, smeha i dečije igre. A danas, sve je nekako tiho, tek samo poneki cvrkut ptica ili blejanje ovaca, koje su izašle iz zimskih štala u torove da se malo zagreju na sunčanom danu.

Prvo smo otišli u zaseok Đurovića da popričamo sa 66-to godišnjom Radom, koja neguje nepokretnu 84-oro godišnju majku Dragu, koja već više od šest godina nije ustala iz kreveta a odavno je izgubila  i vid. Draga je živela u svojoj kući u istom selu, ali posle smrti muža, sina i snahe, nije mogla sama pa se preselila u kuću kod kćerke i zeta. Godinama ima visok šećer, kaže više od 50 godina, i četiri puta je noge operisala. Poslednji put je bila  kod lekara, u 12 km udaljenom Kosjeriću, pre tri godine, ali joj lekove unuk podiže i redovno je snadbeva. Vidi se da je uredna i negovana. Snebiva se u razgovoru i teško joj je što je takve sudbine i „na teretu“ ukućana i kćerke Rade, koja je i sama u godinama, a pored svih kućnih ženskih poslova i poslova oko stoke u štali pomaže i sinu koji živi sa njima u domaćinstvu u nezi unuka. Sin Radin je samohrani otac dečaka koji sada ide u IV razred, a odrasta bez majke od svog jedanaestog meseca života. Rada se ne žali, sve to nosi kao nešto što je tako moralo biti i moli se da je zdravlje posluži da može što duže trajati i raditi. Gledam i slušam Radu a u mislima mi odzvanja „žena heroj“. Brine o staroj majci, o svom čoveku i sinu o malom unuku, o kući, o stoci, o muži krava… Priča nam o teškom životu na selu i kako ne gladuju ali do para teško dolaze. Kaže da obrađuju više od 10 hektara zemlje, gaje stoku, muzu krave i predaju mleko za koje dobijaju po 26 dinara po litru. Gaje i beru maline a one prošle godine bile tek nešto iznad evro po kilogramu a ove godine će biti i jeftinije. Gotovo da se ne isplati obrađivati ih. Vidi se koliko je i sada jako, a koliko li je tek nekada bilo moćno ovo domaćinstvo, koje ima toliko pomoćnih zgrada izvan dvorišta kuće. Tu je poljoprivredna mehanizacija, traktor, putnička kola… Porodica u kojoj žive četiri generacije, prkoseći svim nedaćama koje ih snalaze, u selu koje polako ali sigurno umire.

U istom zaseoku posetili smo i baka Radojku koja sa svoje 84 godine  u kući živi sama. Brine o 12 ovaca i 13 jagnjadi koliko su ovce ove godine ojagnjile. Ranije sa njom u kući je posle smrti muža, živeo njen sin, koji je danas u Rusiji. Baka Radojka kaže da je sin sve pokušavao u selu ali nije išlo. Gajio je i koze 15 godina pa kada ni od tog posla ništa nije bilo, pokupio se i otišao da radi u Rusiju. Ona je ipak srećna, jer joj kćerka koja živi i radi Kosjeriću puno pomaže, kupuje i donosi sve što treba. Radojka je vesele naravi i priča da još uvek sama kuva, mada joj je teško što ne vidi dobro. Probala je sa naočarima ali ne ide, kaže. Ne seća se kada je poslednji put išla lekaru. „Išla sam kada sam prosula mleko pa izgorela noge…“. Kod Radojke u poseti smo zatekli i njenu komšinicu Milenu, koja ima 86.godina. Došla je da malo popričaju i da se vide. Ona živi u retkom osmočlanom domaćinstvu sa mužem, sinom, snahom, unukom i praunucima. Ukućani obrađuju zemlju a ona više to ne radi, sada kako kaže samo plete čarape. Sve ukućane snadbeva vunenim čarapama. Kaže da i ona i muž imaju poljoprivredne penzije koje daju sinu i on onda snadbeva kuću i kupi šta treba. Na pitanje kako izgleda danas život u selu četiri generacije zajedno, odgovara „dobro, ja ih slušam sviju i ne mešam se u njine poslove“.  Priča nam da bi volela da pre umre od muža, jer on će se posle lakše snaći bez nje, nego što bi ona bez njega.

Posetili smo i jednu Zoru, koja ima tek 61. godinu i živi sama u zaseoku gde u blizini ima samo još jedna kuća a druge su čak na drugim brdima. Kuća je udaljena oko 7 km od železničke stanice Drenovački kik. Od stanice se donekle  putuje uskim, neravnim  asvaltnim putem, posle makadamom pa kada dalje više ne možemo kolima, put nastavljamo nizbrdo pešice, blatnim zemljanim putem. Trasom je prošao buldožer, pre neku godinu,  kako bi se i stiglo do Zore. Ona živi gotovo kao pustinjak. Ima samo jednu kozu o kojoj brine i priča nam da koza daje i do 1,7 litara mleka. Sada je ne muze jer treba da se okozi. Ima nešto zemlje ali to više teško obrađuje ili i ne obrađuje. Kaže „sahranila sam i muža i sina i ostala mi je samo kćerka koja sa zetom živi i radi u Kosjeriću. Ranije smo obrađivali zemlju, imamo i malinjak, sada već zapušten. Šljive prošle godine nisam ni kupila, ne mogu, nogu sam polomila pa je kriva ko drška od gudala…  Zimi je ovde najteže, sneg zna da bude i viši od metra i tada nema odlaska nigde iz kuće. Samo ako uspem do koze u štali da je napojim i nahranim. Po mesec dana nigde ne idem niti mi ko dođe“. Kaže da kada treba da ode lekaru u Kosjerić ide vozom, koji prolazi tri – puta dnevno kroz selo. A do voza 7 km pešice. Zora živi od invalidske poljoprivredne penzije i od pomoći kćerke. Kaže da je teško, „eto, porez sam sada platila ratu 1.700 dinara a ukupno treba da platim preko 5 hiljada, šta onda ostane meni“…

Vraćajući se iz sela na glavni put prema Valjevu i Beogradu, posmatrali smo prazne kuće, u kojima više nema života, fotografisali davno zatvorenu prodavnicu, koja danas služi za lepljenje smrtovnica koje obaveštavaju ko je umro u selu i kada je sahrana. Juče su bile, dve. Nijedna od naših sagovornica nije mogla da se seti da li se u poslednje dve tri  godine rodilo bar jedno dete u selu. Nema ko da rađa u selu. Mlade devojke ne žele sudbinu svojih majki i baka, da ostanu ceo život u jednom mestu, mukotrpno radeći na imanju roditelja pa na imanju supruga i da od tog rada ne mogu dostojanstveno da žive u starosti.

I zato nam se sela prazne i to ne samo ovde u zapadnoj Srbiji već i u svim drugim krajevima. Otuda potreba da se u bilo kojim strategijama razvoja sela obavezno posveti pažnja i položaju žene na selu i njenoj ulozi u planiranju razvoja sela, ulozi u  porodici, ulozi u poljoprivrednom domaćinstvu. Ravnopravnost nije dovoljna samo na papiru već ona treba da se ogleda i u vlasništvu žena i muškaraca nad imovinom, i u odlučivanju, kao i u deobi  obaveza a i benefita razvoja porodice, sela i društvene zajednice.

 

vladesataric

Ostavi odgovor

Vaa email adresa nece biti objavljena. Molimo Vas popunite polja ispod *

tri × 1 =