Amity

Kako efikasnije komunicirati sa osobama koje pate od demencije

Demencije su grupa bolesti koje prouzrokuju napredujući, nepovratan gubitak mentalnih funkcija, koji se ispoljava kao pad sposobnosti osobe da misli, pamti i rasuđuje. Ide sa promenama ličnosti, raspoloženja i ponašanja do postepenog, ali potpunog gubitka svakodnevnih veština tj. da ne može samostalno da se obuče, kupa, jede, hoda… Demencije nisu sastavni deo normalnog starenja niti posledica mentalne lenjosti i rezultat stresa i porodičnih konflikata, već uvek posledica određenih promena u mozgu.

Komunikacija sa osobama koje pate od demencije je otežana, jer kod tih osoba niti bliža niti dalja prošlost ne postoji, mišljenje je neadekvatno, njihov govor nedovoljno razumemo. Sve im teže pada pronalaženje odgovarajućih reči za određene predmete i radnje, ili zaboravljaju čemu ti predmeti služe i kako se upotrebljavaju. One su i dalje u stanju da vode razgovor, ali izgovoreno ima sve manje smisla. Često imaju osećaj da ih druge osobe ne razumeju, što im uliva nesigurnost, postaju nezadovoljni, agresivni ili se potpuno povlače u sebe.

Kako unaprediti komunikaciju sa ovim osobama bila je tema edukacija koje smo održali za zaposlene iz Doma za smeštaj starijih u Smederevu, koji u svom radu neposredno dolaze u kontakt sa korisnicima.

Glavni izazovi sa kojima se zaposleni suočavaju prilikom komuniciranja sa korisnicima koji pate od demencije su: sposobnost iščitavanja situacije, kako bi se što bolje odgovorilo na potrebe bolesne osobe, jer je za ove osobe važniji neizrečeni jezik i ton glasa od izgovorenih reči. Drugi izazov je kako odvojiti dovoljno vremena za komunikaciju kada zaposleni imaju striktne zadatke koje treba da obave u toku radnog dana.

Ukazali smo im da imaju na umu da, kad osoba sa demencijom govori „govori njena bolest a ne ona“. Skrenuli smo pažnju na značaj neverbalne komunikacije koja uključuje: kontakt očima, izraz lica, podesan dodir rukom/fizički kontakt, visinu tona i brzinu komuniciranja. Značajan je i izgled sobe, da ona bude dobro osvetljena i bez buke. Ništa manje nije bitna ni toplina, odnosno nežan, miran i odlučan ton glasa, strpljivost, da zaposleni budu smireni i opušteni i da pažljivo slušaju šta osoba govori i ohrabruju je.

Dali smo i neke od saveta kako da se obraćaju ovim osobama?

  • Govorite jasno, razgovetno i smireno. Koristite jasne reči i kratke rečenice
  • Obraćajte joj se njenim imenom a ne „bako“, „deko“ ili već
  • Govorite malo sporije i dozvolite pauzu između rečenica kako bi osoba obradila sve informacije i odgovorila. Ovo može vama delovati kao neprijatna pauza, ali je važna za pomoć osobi sa demencijom da komunicira.
  • Izbegavajte da govorite strogo ili da podižete glas.
  • Pokušajte da komunicirate sa osobom kao da razgovarate, a ne da postavljate pitanje za pitanjem (to može delovati kao ispitivanje).
  • Ne govorite o osobi kao da nije tu, obratite joj se imenom i ne razgovarajte sa njom kao sa malim detetom – budite strpljivi i imajte poštovanja prema njoj.
  • Pokušajte da se zajedno nasmejete na nerazumevanje i greške – može pomoći. Humor vas može zbližiti i može umanjiti pritisak. Međutim, budite osetljivi prema toj osobi i nemojte se smejati njoj.
  • Uključite osobu u razgovor sa drugima. Ovo može biti lakše ukoliko malo prilagodite šta ćete reći. Uključenost može pomoći da osoba sa demencijom zadrži osećaj identiteta i da se oseća cenjenom. Ovo može pomoći da se smanje osećanja isključenosti i izolacije.

Bio je ovo samo deo sadržaja kroz koji smo prolazili tokom obuke koju smo održali u Smederevu u dva termina, 24.septembra i 28. novembra 2019. godine.

vladesataric

Ostavi odgovor

Vaa email adresa nece biti objavljena. Molimo Vas popunite polja ispod *

1 × tri =