Amity

Zašto je važno da se žene sa sela udružuju

Skoro godinu dana intenzivno sarađujem sa ženama iz Udruženja seoskih žena „Dragačevo“, realizujući sa njima ili za njih različite aktivnosti iz projekta: „Za poboljšanje položaja žena na selu“. Kako sam i sama rođena i odrasla u Dragačevu i često mu se i danas vraćam, imam poseban odnos i emociju prema dragačevskim ženama iz Udruženja.
Uvek se iznova divim kada vidim koliko se one bore i koliko im je stalo da nešto novo nauče, da razmene iskustva, da pokažu šta znaju da urade i da naprave. Svaka pojedinačno ima svoje talente, ali ti talenti nisu kod svih bili toliko vidljivi, dok se nisu udružile i počele da rade i nastupaju zajedno. Pre samo nepune dve godine (u martu 2019), udružile su se i osnovale svoje Udruženje.

Inspiracija im je bila čuvena „Dragačevska zadruga žena“, prva zadruga žena na prostorima bivše Jugoslavije, koju je osnovala Rajka Borojević, danas već davne 1963. godine. Sedamdesetih godina prošlog veka, zadruga je imala više od 800 zadrugarki iz dragačevskih i ivanjičkih sela i iz ovčarsko-kablarskih manastira, koje su se bavile tkanjem i prodajom svojih proizvoda i posredstvom zadruge postale poznate, ne samo širom Jugoslavije, već i na drugim kontinentima. Te žene sa sela su se kroz svoju zadrugu obrazovale, družile, zarađivale i od tih para školovale decu i opremale domaćinstva prvim električnim aparatima i nameštajem. Ta znanja i veštine prepoznaju se i kod današnjih žena dragačevskih, jer svaka od njih je unuka neke od žena, članica zadruge koja je uspešno funkcionisala pola veka.

Današnje članice novoosnovanog udruženja se bave veoma različitim poslovima, iako je najvećem broju njih zajedničko da žive od poljoprivrede. Kako one vole da kažu, u dragačevskim brdsko-planinskim selima mora da se svaštari da bi se preživelo. Ne mogu se osloniti samo na jednu kulturu, jer sigurnog tržišta u današnjim uslovima nema. Ne može se živeti samo od proizvodnje krompira, ili samo od stočarstva, recimo. Ipak svaka od njih se specijalizovala za neki posao kojim se najviše i najradije bavi, pored svih ostalih poslova u selu. Tako Svetlana iz Kaone proizvodi sireve sa dodatkom bosiljka i drugog začinskog bilja, Vera iz Milatovića se bavi proizvodnjom i preradom malina i kupina, praveći sokove, džemove, slatka i likere. Marija iz Živice, priprema i prodaje tradicionalna jela i hranu za proslave, a njena jetrva Ivana, proizvodi maline i rane sorte jagoda. Jelena iz eko domaćinstva u Tijanju stvara proizvode od organskih i najčistijih sastojaka i samoniklog bilja, Vesna iz Lučana proizvodi prirodnu kozmetiku, sapune, kreme i dezodoranse, a Slavenka se bavi oslikavanjem flaša, izradom cegera, torbica. Mica iz Guče, pravi ajvar, pinđur, turšiju, a majstor je i za slatka i džemove. Ni druge Gučanke ne zaostaju sa svojim kreacijama i proizvodnjom. Tako Vesna proizvodi med i sve lekovite proizvode od meda, Kosa šije najlepše kecelje, a Verica veze košulje. Zagorka iz Gornje Kravarice gaji umatičene ovce i plete vunene džempere i čarape, Bojana iz Turice proizvodi domaće sokove od pažljivo biranog voća, stasalog na imanju njene porodice, a predsednica Udruženja, Svetlana, se bavi i seoskim turizmom. I tako bih mogla da nabrajam sve do četrdesetak članica koliko ih ima u Udruženju.

Danas im je mnogo lakše da plasiraju svoje proizvode, jer udružene stalno unapređuju svoja znanja kroz razmenu iskustava, ali i kroz obuke o inovacijama i kreativnosti u proizvodnji i plasmanu proizvoda, koje su prošle zahvaljujući Amity projektu i projektu „Ključni koraci ka rodnoj ravnopravnosti“, Agencije za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena (UN Women), kao i zahvaljujući promociji koju imaju u elektronskim i štampanim medijima. Pojedinačno to nikako ne bi mogle da postignu.

Meni je posebno interesantno bilo kako one u Udruženju okupljaju žene iz različitih miljea i sa različitim životnim prilikama i koliko one pomažu jedne drugima. Tu su žene iz potpunih porodica, čija su deca na školovanju ili su već svoji ljudi, žene koje odgajaju i brinu o deci sa smetnjama u razvoju, samohrane majke, žene koje su svoj život posvetile bolesnim roditeljima i drugim odraslim članovima porodice.

Pričala mi je Svetlana kako je njen muž vatrogasac, došao jednog dana sa terena i rekao joj: „Molim te, vidi ako možeš da pomogneš ženi čiju sam kuću danas gasio od požara. Kada smo otišli po pozivu i ugasili vatru, tražio sam ko od članova domaćinstva da mi potpiše da smo obavili posao. Zatekao sam starijeg čoveka koji leži teško bolestan, mlađeg čoveka sa kojim takođe nisam mogao da komuniciram i mladu uplašenu ženu, koja je, kad se potpisala, rekla da nema ličnu kartu.“ Žena sa svojih 37 godina je praktično bila žena bez svog identiteta, žena koja nije postojala, jer nije bila upisana niti u matične knjige rođenih, niti je imala ličnu kartu. Tragom tog saznanja, Svetlana je alarmirala članicu koja živi najbliže toj porodici, da ode i snimi situaciju i vidi na koji način Udruženje može da joj pomogne. Zatim je alarmiran Centar za socijalni rad, policija i druge nadležne službe iz Opštine i jedva nekako, uz potpise i garant Udruženja, uspele su da Danijela dobije jedinstveni matični broj, a samim tim i ličnu kartu i potom postane jedna od vrednih članica Udruženja. Danijela danas učestvuje u svim akcijama Udruženja seoskih žena, dolazi na obuke i stiče nova znanja, javlja se na konkurse za dodatna sredstva, kako bi popravila materijalni položaj domaćinstva u kome živi i olakšala život bolesnom ocu i bratu, a i sebi.

Da nije bilo agilne i preduzimljive Svetlane i žena Udruženja, Danijela bi i danas bila žena bez prava glasa, bez ličnog identiteta i žena bez samopouzdanja. U tome je značaj udruživanja žena sa sela. One su, bez sumnje, ključni stubovi u svojim porodicama, one su pokretači razvoja i preporoda sela, one su podrška jedna drugoj i oslonac ne samo deci, već i najstarijim članovima u svojim porodicama i zajednici.

Nadežda Satarić, Amity

vladesataric