Iskoristili smo lep oktobarski dan, nedelju 24. oktobar i glasanje za savete mesnih zajednica u trsteničkim selima, da odemo u selo Gornji Dubič i realizujemo radionicu sa starijim ženama na temu „Šta su sve činovi diskriminacije i nasilja nad starijim ženama, značaj traženja zaštite, dostupni akteri i mere za zaštitu“.
Od Trstenika do Planinarskog doma u Gornjem Dubiču ima više od 27 kilometara od kojih četiri nisu asfaltirana, već se ide izlokanim makadamom. Prošli smo pored manastira Ljubostinja i još nekih sela, pa uz planinu, preko Donjeg Dubiča do Planinarskog doma na 710 metara nadmorske visine. Putokaz iznad Doma pokazuje da se dalje ide prema vrhu koji se zove Samar (visok je 922 metra). Sa brda gde je Planinarski dom i naša lokacija za radionicu, a i za glasanje, puca pogled na sela susedne opštine Rekovac. Okolo, po brdima, crvene se krovovi po koje kuće, a ima ih i oko puta kojim smo prošli.
Dočekale su nas žene iz ovog sela, iz Crvenog krsta Trstenik i Ženske inicijative koje su i okupljale žene da dođu na skup. Pričaju mi da je u selu 69 stanovnika na glasačkom spisku a toliko ih i živi u selu, pošto maloletnih stanovnika i nema. Kažu bio je jedan mladi bračni par sa troje male dece ali su se odselili u susedno selo gde ima škola da bi deca išla u školu, jer je ovde nema. U Gornjem Dubiču nema ni prodavnica, već godinama, tako da se meštani na vreme moraju snabdeti namirnicama za zimske dane, kada ne mogu silaziti u susedna sela ili u Trstenik. Najvažnije je da nabave dosta šibica i kvasca, da mogu vatru ložiti i hleb mesiti. U selu nema ni zdravstvene stanice, ni kafane, ne dolazi ni autobus, jer nema ni dobrog puta, a autobusi ne mogu uskim makadamom. Teško da se i putnička kola mogu mimoići.
U selu žive uglavnom stariji ljudi. Prosek starosti po popisu iz 2002.godine, bio je viši od 48 godina, a kako kažu sada je sigurno blizu 60 godina. Mnogi su baš u dubokoj starosti pa nisu ni danas mogli da dođu.
Ipak okupilo se 20-ak žena i lepo smo se družili i razgovarali sa njima. Njihov život nije ni malo lagodan, ali one se mnogo i ne žale. Kažu takva im je sudbina. Konstatuju šta im sve nedostaje u selu, ali od svega najviše žale što se pojedinima sinovi koji imaju po 40 i više godina nisu oženili, pa će, kako kažu, kuće da se zatru. Želele bi unuke. Uglavnom žive od poljoprivrede i poljoprivrednih penzija. Ove godine, kažu, rodile su kupine i maline i bila im je dobra cena pa su mogle ponešto i zaraditi. Uglavnom imaju po jednu-dve krave i ovce, ali to je sve za njihove potrebe. Mleko ne predaju, jer nema puta pa mlekadžije i ne dolaze da ga otkupe.
Kada smo ih pitali o nasilju nad ženama, ima li ga i ko su nasilnici, nerado su pričale o tome. Uglavnom prepoznaju fizičko nasilje i kažu da nema žene koja nije dobila po neki šamar od muža.
Pričale su i o svojim strategijama kako da izbegnu isto. Ekonomsko iskorišćavanje i zanemarivanje potreba starijih i ne doživljavaju kao nasilje.
Kada smo ih pitali šta su im najveći strahovi odgovorile su:
- „da ne padnemo sa nogu, pa da nas neko mora gledati“
- „da se ne razbolimo ozbiljno, pa da moramo u bolnicu“
- „da mi sin ne dođe kada je pijan i da me maltretira. Uglavnom dolazi kad primim pomoć i ne ide dok mi to sve ne uzme“
Iskoristili smo priliku da odvezemo baka Leposavu do njene kuće po završetku skupa i da vidimo gde i kako ona živi i šta joj je najveća želja. Kaže da živi sama, a zemlju od oko 4 hektara je stavila pod hipoteku državi od koje dobija novčanu socijalnu pomoć (oko 10 hiljada dinara mesečno). Ima bašticu gde gaji cveće i nešto od zeleni. Skuplja i orahe, pa uspe po neki kilogram i da proda. Najveća bi joj želja bila ako bi joj neko pomogao da ugradi tuš kabinu u kuću i tako obezbedi sebi kupanje i održavanje higijene, što ne može više napolju da čini.
