Amity

Pristup uslugama zdravstvene zaštite starijim ženama u vreme pandemije korona virusa

Konferencija „Za glas starijih žena“
Beograd, 18. novembar 2021.

Izlaganje Jele Milić, Aktiv žena Udruženja penzionera Bor

Gospođa Jela dolazi iz Bora, grada u kome je odrasla u kome se školovala u kome se udala, u kome je radila punih 35 godina u trgovini sa ljudima. Bila je politički aktivna i dok je bila zaposlena a i danas je. Ona je jedna srećna penzionerka, srećna supruga i majka dvoje dece i ponosna baka trojice dečaka, od kojih su dvojica već momci a sa najmlađim ona danas uživa pišući sastave, crtajući i pričajući mu priče iz svog detinjstva.

Izlaganje prenosimo u celini

Poštovani organizatori i učesnici, drago mi je što sam i ja deo ovog projekta i što mogu svojim učešćem u ovoj konferenciji da doprinesem radu.

Kao što ste čuli u najavi, dolazim iz Bora, grada u istočnoj Srbiji, grada koji iz godine u godinu postaje sve stariji. Stanovništvo stari i oboleva od raznih bolesti. Lekari apeluju na alarmantnu situaciju zbog pandemije. Građani su ugroženi u svim sferama.

Bor je rudarski grad i jedan od zagađenijih gradova u Srbiji, pa sve to utiče na zdravlje ljudi. Zagađenje iz dana u dan raste, tako da ima dana kada je zagađenje do pet puta veće od dozvoljenog.

Stanovništvo je, kao što rekoh, sve starije i sve bolesnije i nemoćnije da dođe do svog izabranog lekara, zbog kovida, jer je sve podređeno njenom veličanstvu koroni, pa nije teško zaključiti kolika je stopa smrtnosti koja se munjevitom brzinom povećava, jer ljude treba primiti, pregledati i zbrinuti, ali lekari na žalost nisu u mogućnosti, jer su prezauzeti koronom, izmešteni u kovid ambulante.

Najteže je starijim ženama koje su bolesene i same, da u vreme pandemije dođu do svog izabranog lekara. O njima ću zapravo govoriti.

Posebno su pogođene starije žene sa sela, koje su stub porodice, koje o svima vode računa, žrtvuju sebe zarad porodice. One trpe i ćute sve do momenta kada više ne mogu same. Onda kreću kod lekara, ali tek pošto sav posao završe i to još autobuskim prevozom. Odlaze rano ujutru da bi sve završile, a po povratku kući, soba u ovom zimskom periodu hladna, ona promrzla, pa dok podloži, to je muka velika. Zaista tuga velika, u jednoj ruci štap, dok se drugom pridržava za rukohvat u autobusu. I zamislite da ima dana kada ne može da dođe do svog izabranog lekara, nema slobodnog termina. Sirota i jadna, jedva je dobila slobodno vreme za sebe, a da ne završi pregled, zaista poražavajuće, katastrofa. Ako i dođe do svog lekara, e onda je srećni dobitnik ako uspe da zakaže i pregled kod specijaliste. Tek onda muka i nevolja, jer to zakazivanje može da bude za mesec, dva, naročito ako su potrebna određena snimanja, svi su lekari zauzeti, jer vlad akorona. Šta onda nego otići kod privatnog lekara.

Tamo nema gužve, ima termina, lekari ljubazni, ali sve to treba platiti. Ali od kojih para, od možda neke nasleđene porodične penzije, ili pak minimalne poljoprivredne, koju je naša domaćica, ona je i supruga, majka i baka, mukotrpnim radom na poljoprivredi zaradila. Zatim slede i možda dodatni troškovi za veoma skupe lekove, ako je možda bolesna od korone. Pored svega toga, ima da starije žene od tih malih penzija pomažu i mlađe u porodici, jer na žalost ne rade.

Dok jadna i sama, sa zaštitnom maskom preko lica, tumara od vrata do vrata ordinacije, vreme prolazi, a bolest ne čeka, uzima svoj danak. Pa zašto, pitam se, kad svi imamo ista prava na zdravstvenu zaštitu i život.Nekada pre korone, u selima su radile ambulante, gde je lekar sa medicinskom sestrom dolazio dva puta nedeljno, pa su stariji mogli da se pregledaju i odu po mesečnu terapiju, lekove. Ali sada i toga nema. Zbog pandemije, vlada korona i nema dovoljno lekara. Takođe, postojala je patronažna služba, geronto domaćice, koje su opsluživale starije žene, dva puta nedeljno, kupovale hranu, lekove, čistile kuću i pravile im društvo za razgovor. Čitale su im novine, jer su one željne društva i razgovora. Mada su ovu uslugu koristile više žene iz grada, a sada ni to više ne funkcioniše. Pri tom su to bolesne žene. Zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu, da ozdravi.

Starije žene i uopšte penzioneri, snalaze se na ovaj ili onaj način, baš kao što su celog života radili. Ali svemu dođe kraj, pa tako i životni vek ima svoj rok. Ako se stariji razboli od korone, u bolnici nema mesta, u kući nema uslova za obolelog, mlađi ne mogu da vode brigu o njemu zbog širenja bolesti, pa kako da mu bude bolje?

Stariji umiru, mladi se ne rađaju, pa zar je to budućnost ove zemlje? Žena nema u javnom životu, ne čuje se njihov glas. Zato apelujem da svi zajedno nešto preduzmemo, ako već nije kasno, ali da bar pokušamo da se čuje glas starijih žena, da i one izađu iz kuće da budu aktivne, da se druže. Njima je pomoć baš potrebna. One nisu nigde zastupljene, a trebalo bi, jer imaju, ako ništa drugo, bar veliko životno iskustvo i spoj mladosti i iskustva je pun pogodak.

I zato, molim vas, pomozimo onima kojima je pomoć potrebna, jer naše malo njima znači mnogo.

Tema je neiscrpna, a vreme ograničeno, pa više o tome neki drugi put. Hvala vam na pažnji.

/kraj

vladesataric