Amity

Utisci sa konferencije “Za glas starijih žena” – gđa Gordana Krajačić

Konferencija Udruženja Amity
“Za glas starijih žena”

Društvo „Amity“ koje mnogostrano brine o starima (a među njima posebno o ženama) organizovalo je završnu konferenciju u okviru realizacije projekta „Za povećano učestvovanje žena u javnom i političkom životu“ u lepim prostorijama hotela „Palas“ na Topličinom vencu u Beogradu, naslovivši je „Za glas starijih žena“. Duša ove organizacije a i njena predsednica Mr Nadežda Satarić podsetila je da žena starijih od 65 godina ima u našoj zemlјi oko 900.000 što čini skoro 1/3 biračkog tela žena. Svaki peti stanovnik je stariji od 65 godina (i svaki peti je mlađi od 14 godina). „Žene su te koje uvek imaju vremena za svakog i za sve. I sve bi učinile za malo lјubavi, koja im je najčešće uskraćena“ – rekla je. Mada su naše žene od 1946. godine dobile pravo glasa njihovo učešće u skupštini nije aktuelno ni danas ni kod nas, a ni u svetu. Iznela nam je Nada i neke procentualne brojke: preko 80% starijih žena smatra da društvo ne vodi dovolјno računa o njima; 17% nema penziju; 15% njih i dalјe radi za novac; 10% su članice neke političke partije…

Boraveći uglavnom u osami mog „Muzičkog svetionika“ovaj izlazak doneo je promenu sasvim različitu od onih kada se uputim prema operi ili Kolarčevoj zadužbini. Posetioci su bile zapravo gotovo sve žene, doterane za ovu priliku i posmatrajući ih podsetila sam se ohrabrujuće rečenice modne kreatorke Koko Šanel, koja je tvrdila da – „Godine nisu važne; žena može biti prekrasna u dvadesetoj, šarmantna u četrdesetoj i neodolјiva ostatak života“. Moje mišlјenje nije toliko optimističko i mada nisam neuka, često razmišlјam o jevrejskoj poslovici koja kaže: „Za neukog starost je zima; za učenog to je doba žetve“. A i to valјda zavisi od svakog od nas, od naše psihologije, energije, okruženja, razmišlјanja… za mene moja starost jeste zima, ali starost Nade Satarić je doba žetve jer ubire raznolike plodove svog rada – i osmesi na licima okuplјenih žena deo su tih njenih „žetelačkih radova“, da ne govorim o onima kada ih poseti u domu iz koga su onemoćale da izađu ili im omogući i tuđu pomoć, geranto-domaćicu, onu koja će im doneti neophodne lekove ili namirnice iz samoposluge. Osećam se nekorisno jer nisam kao Nada, o kojoj bi se verovatno složio i sam

Dostojevski svojom konstatacijom – „Što god je korisno čovečanstvu, to je plemenito“. Ja svojim i danas neumornim radom – večnim pisanjem – sebično zadovolјavam sopstvenu strast za muzikom – ali koje vajde od toga? Da li sam kome svojim kritikama izmamila osmeh na licu? Jer, kako je rekao Žan Pol – „Ništa nije lepše od radosti na starom licu“, ili Viktor Igo – „Starcima je potrebna lјubav kao sunce“…

Koliko li je Nada morala da okrene telefona samo za tih par sati radosti na našim starim licima da se nađemo u ovom luksuznom ambijentu, uz kafu i ručak. Nada je potvrdila i onu staru latinsku mudrost – „Nomen est omen“ – da ime određuje i značenje a gde će se naći lepše ime od onoga koje u sebi NADU nosi, jer samo nada i ostaje onima koji nemaju ništa i nikog i ničeg više. Moje ime je ružno i nehrišćansko, ali izbor mojih roditelјa i kumova delimično je uticalo i na tok moje sudbine. Opredelila sam se i ja za rad – i kao i ruski književnik iz XIX veka Ivan Gončarov – smatram da je „rad jedini lek protiv praznine života“ ili, kao njegov duhoviti češki kolega Karel Čapek – „Kad nemam šta da radim, radim“; u mnogo čemu slažem se i sa francuskom književnicom Žorž Sandovom koja je tvrdila da „rad nije čovekova kazna; on je njegova nagrada i njegova snaga, njegova slava i njegovo zadovolјstvo“. Bila je Sandova zaštitnica bolešlјivom Frederiku Šopenu i inspiracija pesniku i zemlјaku Alfredu de Miseu, koji je konstatovao – „Dani rada! Jedini dani u kojima sam živeo!“

I ja ceo život radim, ali, pitam se posle ovoliko godina da li sam radila prave stvari? Osećam se pred Nadom i pred besednicama toga dana koliko je moj život (pa i rad zajedno s njim, jer on je najveći deo mog u suštini praznog – a bez muzike bio bi prazan do bola) suštinski nekoristan i nepotreban. U neformalnim razgovorima u pauzama i za ručkom – „moje ispisnice“ sa ponosom pričaju kako čuvaju unuke, a ja sam i tu „zatajila“ jer moji unuci žive dvesta kilometara daleko od mene, i kako spremaju ručkove i kolače za svoje velike familije. Ja sam i tu lenja – kuvam jednom nedelјno kad mi sin dođe u posetu (on sa porodicom živi u Kruševcu, odakle mu je žena, a radi jednom nedelјno na fakultetu u Beogradu).

Ali navike ne mogu (a i ne bih ni želela) da menjam! One su naša druga priroda i ja sebe ne bih ni mogla da zamislim ni kao kuvaricu, ni kao vaspitačicu. Zapravo, jednom sam u razgovoru sa mojom snajkicom rekla da najviše volim to što jesam, a da to nisam, mogla bih sebe da vidim na radu u nekoj biblioteci ili kao učitelјicu.
„Da“, rekla mi je snajka, „ali da su Vam svi đaci kao Anđelija…“

I tu je bila u pravu. Mislim da bih „šiznula“ da sam imala nekog netalentovanog đaka a predavala mu klavir, ili nekog da ne zna da su dva i dva četiri! Moj sin je pre osnovne škole umeo da diže na kub i da rešava jednačine sa dve nepouznate, a njegova ćerka Anđelija, kada je bila kao on, oko pet godina, jako je volela da sluša priče.
„Pričaj mi neku, molim Te!“ – tražila je.
„Šta da Ti pričam kad Ti već sve njih znaš…“
A onda se setih da možda ne zna legende, pa upitah:
„Jesi li čula za Tristana?“
„Da, ali on nije sam, on ima Izoldu!“ – reče.
„A znaš li za ‘Romea i Juliju’?
„Oni imaju i prezimena – Monteki i Kapuleti“ – odgovori.

Da, zbilјa je moja snajkica Marija bila potpuno u pravu, sa takvom decom bih volela da radim, da im proširujem i znanja i vidike! Ali ne bih mogla da svoje vreme, ostatke energije i znanje usmerim prema dementnima i otuda je moje divlјenje za Nadu još veće jer ona upravo i to čini!

Mnogo sam se udalјila od teme a „to je tipično za Krajačiće“ – što bi rekao moj pragmatični „pametnjaković“ – moj jedinac, najbolјe i najvrednije što će ostati posle mene – Vladimir Baltić, jedan od petoro najpametnijih lјudi na planeti sa količnikom inteligencije 176!

Vraćam se u „Palas“. Slušam referate koje čitaju gospođe sa dva prezimena: državna sekretarka, zamenica ambasadora EU Delegacije, direktorka UN „Women Serbia“, poverenica za zaštitu ravnopravnosti. Svežinu unosi nekadašnja balerina (izdala je i knjigu o „Baletu“) profesorka emerita Svenka Savić (jedina stara od sagovornica sa 82 godine koje divno „nosi“) i koja tvrdi – „jezik je osnova svega, čak i neverbalnih gestova“. Danica Ljujić iz Kragujevca je zaklјučila da „žene treba da promene svest o sebi“; Verica Jovanović iz sela Pasjača (blizu Niša) bi „volela da se snimi samo jedan dan života žene na selu – jer tu nema odmora od jutra do sutra“. Šapčanka Sofka Vasilјković je govorila o „mestu i ulozi starijih Romkinja u porodici i u društvu“, napominjući da je njihov prosečan vek samo 48 godina, a Jela Milić iz Bora upozorila je da je zagađenje u njenom gradu često pet puta veće od dozvolјenog. Nišlijka Ljilјana Stojanović govorila je o delatnosti „Kola srpskih sestara“, udruženja koje je osnovano na Veliku Gospojinu (28. avgusta) 1903, a koje je obnovlјeno na zakonima dobrote 1991. godine.

U radu Završne konferencije „Za glas starijih žena“ uklјučile su se osobe starije od 65 godina iz šest gradova. One su tihe i lepo vaspitane. Ne guraju se ni u garderobi, ni pored lifta, ni uz „švedski sto“. To me i ohrabruje i rastužuje jer su mladi uglavnom bahati i bučni, kao da nisu naša deca. Ovo je za mene bio jedan poseban dan i zato sam i želela da ga zabeležim i unesem u moju usamlјenu svetioničarsku kulu.

(18. novembra 2021)
Gordana Krajačić, profesor i muzikolog u penziji

vladesataric