Postoji bezbroj razloga zbog koga žene ćute a trpe nasilje od svoga muža, od partnera od svoje dece, od drugih osoba. Može to biti strah od nasilnika, osećaj sramote, naročito kada su deca ili članovi bliže porodice zlostavljači, osećaj krivice, sumnje da će bilo ko verovati u njihovu priču, sumnja u spremnost sistema de se bavi konkretnim problemom i da efikasno zaštiti žrtvu, odnosno, kazni nasilnika ili ga spreči da čini ponovljene akte nasilja, zavisnost od nasilnika…
Ni jedna osoba ne zaslužuje život u nasilju. Posledice nasilja su mnogobrojne a ja ću opisati samo jednu a to je kako život može izgledati u starosti ako se na vreme ne izađe iz začaranog kruga nasilja.
Pre neki dan, bili smo u Petrovcu na Mlavi i delili humanitarne pakete namirnica hrane i sredstava za higijenu siromašnim staračkim domaćinstvima, donaciju Međunarodnog kluba žena. Tako sam upoznala i 72-godišnju baka Dušanku koja danas živi kao podstanar u trošnoj kućici gde mesečnu kiriju plaća 50 evra a živi od novčane socijane pomoći od države u iznosu od 10.200 dinara mesečno. Bolesna je i ne može više da ide u nadnicu da još nešto zaradi, pa joj je jedino ostalo da se bavi gajenjem cveća u dvorišu, gde brine i o jednom limunu, koji je ove godine baš rodio. Vidi se da je negovan, baš kao i cveće. Baka Dušanka sa ponosom pokazuje svoje delo i raduje se tome kao i našoj poseti. Nedostaje joj društvo i živa ljudska reč pa zato kako kaže voli i da priča telefonom pa onda plaća račun viši od hiljadu dinara. Praktično, ona živi od ono malo socijalne pomoći i od paketa Crvenog krsta i od drugih, koje povremeno dobija. Srećna je što su došle i TV ekipe, pa će eto i ona biti na televiziji, raduje se nama iz Beograda i paketu koji smo joj doneli, raduje se socijalnoj radnici Dragani iz Centra za socijalni rad. Pričala je u kameru kako je dobro i kako joj je najveći problem što duguje dve kirije od prošle godine i kako će drva za ogrev da obezbedi za predstojeću zimu.
Kada smo otišli od nje, držala sam u ruci limun koji mi je poklonila i razmišljala, bože šta li je ovako vrednu i vedru ženu dovelo u ovaj položaj, da bude podstanar pod stare dane, i da živi od mrvica koje joj se udeljuju. Rešila sam da je sutra dan pozovem telefonom, jer je rekla da voli da priča, a i nedostaju joj ljudi, da je pitam da li je videla sebe sinoć na televiziji i je l’ sredila utiske od naše posete.
Naravno, bila je to prilika i da saznam ukratko njenu tužnu životnu priču. Udala se mlada, sa nepunih 18 godina i kaže da je mnogo trpela i patila u životu za 26 godina braka, za koji kaže da bi u zatvoru lakše podnela. Muž joj je bio nasilnik i sve te godine trpela je nasilje o kome nikom nije ni pričala. I ako bi šta rekla svojima, govorili su joj trpi, imaš dvoje dece sa njim i gde ćeš sad bez škole. I tako je ona trpela i patila sve dok kako mi reče: „deca nisu dobila svoja krila i otišla svojim putem”. E ,onda se i ona konačno odlučila da zatraži razvod i ode iz ničega u ništa sa torbom ličnih stvari, posle 26 godina braka. Računala je snaći će se, radne snage je uvek potrebno a ona neće birati poslove. Sve se to poklopilo sa 90-im godinama i raspadom i osiromašenjem zemlje, kada joj i nije bilo mnogo važno da li joj poslodavci uplaćuju radni staž ili ne, već samo da može svojim radom da pokrije osnovne životne potrebe. I tako narednih više od 20 godina. Kada je zašla u godine nije htela niti mogla na teret deci, koja kako kaže i sama teško žive, i tu je danas, gde je. Završiće svoj život u siromaštvu, sama i daleko od svojih i od svoga kućnog praga.
Verujem da bi njen život potpuno drugačije izgledao da u startu bračne zajednice nije pristala da trpi nasilje, da nije pristala na ulogu večite žrtve. Da se ranije usudila da prekine taj začarani krug nasilja, da napravi iskorak, možda je mogla da se doškoluje a time popravi šanse za posao, da možda uhvati neko zaposlenje pre krize i da ostvari nešto radnog staža i svoju penziju. Možda čak i da ponovo započne život sa nekim ko bi imao drugačiji odnos i vrednovao nju kao ličnost. Zato neka ova priča bude nauk svi ženama i mlađima i starijima da nasilje ne treba trpeti i o njemu ćutati.
Nadežda Satarić
