Amity

Jedan moj dan u savetovalištu

Četvrtak je sunčan, aprilski dan. Još dva sata, pa počinje moje radno vreme u telefonskom savetovalištu za starije osobe i njihove neformalne negovatelje. Slučajno ulazim u improvizovanu radnu sobu, pogledam na telefon i vidim propušten poziv sa broja 063… Razmišljam da li da se javim i odlučujem da ipak sačekam radno vreme Savetovališta (16-19č).

Tačno u 16č, telefon zvoni i opet poziv sa istog broja. Javlja se ženski glas i pita da li sam ja Nadežda, i kada dobija potvrdu, kaže da me je gledala na televiziji i zaključila da sam ja osoba koja bi je mogla razumeti i pomoći, i kreće sa pričom:

„Imam 68 godina i malu penziju, kao i moj muž (67 god), koji je do ove zabrane izlaska za starije, još pomalo radio kao taksista kako bismo imali dodatno za lekove, i pomalo za život. Sada je sve stalo. Sami smo, ćerka je već osam godina sa porodicom u Americi. Brinemo i za njih, jer i oni sada ne rade, a inače su na crno tamo, nemaju papire“,… i nastaje provala emocija:
„Ne mogu više da izdržim, bolesna sam, depresija, štitna žlezda, osteoporoza, astma,… sedam vrsta lekova pijem… izolacija me ubija… stan mi je tesan, koža mi je tesna. Fale mi šetnje, vazduh. Klupa na keju, pored Dunava.“ I sledi pitanje:
„Da li je istina da će stariji i kada prođe sve ovo ostati u kući još godinu dana? To mi je kćerka na Skajpu rekla kad smo sinoć pričale.“

Pola sata sam pričala sa njom, smirivala i razuveravala da teško ko može znati kako će se ponašati ovaj virus u budućnosti i kakve će biti mere predostrožnosti u nekoj državi pre pronalaska vakcine za COVID-19. Gospođa je bila sumnjičava i ponavljala da će se ubiti ako se desi, a isto će uraditi i njen muž, jer kako kaže „on bez rada i taksija ne može da živi“. Zamolila me je, na kraju, da joj javim ako bilo šta čujem po njenom pitanju i zahvalila što sam apelovala kod vlasti da puste starije malo napolje u šetnju.

Amity telefonsko savetovalište za starije
svakog radnog dana od 16 do 19 sati
062-854-5420

Dugo sam posle ovog poziva razmišljala o gospođi i njenoj situaciji, i kako rođena kćerka, sigurno ne sa lošom namerom, umesto da smiruje roditelje, ona ih još više uznemirava.
Nešto kasnije, zvoni telefon i javlja se gospođa sa broja 065… Kaže da živi i radi u Beogradu. Živi u domaćinstvu s majkom, koja ima 89 godina, slabo je pokretna i boluje od Alchajmerove bolesti. Kaže:
„Ostaje sama u stanu dok ja radim, uglavnom leži u krevetu, lekove koje joj ostavim da popije ne nađem, ali nisam sigurna da li ih je popila. Kada dođem sa posla kući, nastaje nesnosno stanje. Majka me napada, viče na mene da ja prodajem njene haljine na pijaci…“ dok mi gospođa priča, čujem i glas njene majke u pozadini „Lažeš, pusti me napolje!“. Kćerka završava rečima:
„Ne mogu više da izdržim, a sama sam u svemu ovome.“

Razumela sam njen problem, ali sam i lično zapitana: Kako pomoći ovoj gospođi, kada je trenutno malo opcija na raspolaganju? Očito je da bolesna majka u ovakvom stanju ne bi trebalo da ostaje sama u stanu. Može uključiti ringlu pa izazvati požar, može pustiti vodu iz česme i napraviti poplavu…. Dnevnih usluga u zajednici za osobe sa demencijom nema, prijemi u domove su stopirani…

Pričam kćerki koliko je važno da ona bude smirena kada dođe sa posla i da sve što joj majka kaže, prihvati bez uzrujavanja jer to ne govori njena majka već to govori njena bolest. Raspitujem se koliko su se promenile dnevne rutine kod majke zbog vanrednog stanja i dobijam odgovor da nema uobičajenih izlazaka i sedenja na klupi u parkiću iza zgrade. Raspitujem se da li je majka imala neki hobi i šta je najviše volela da radi ranije, dok je bila aktivna. Saznajem da je volela da peva. Preporučujem kćerki da joj pušta muziku da sluša, a još bolje će biti ako može i sama da pevuši sa majkom. Takođe sam, saznavši da je majka volela da kuva, preporučila da je sada pita za stare recepte ili da je barem malo uključi u pripremu hrane. Imala sam utisak da je i kćerki prijao ovaj razgovor. Zvaću je sigurno za neki dan da vidim kakvo je stanje sa majkom.

Opet telefon… Ovoga puta muški glas sa broja 063… Gospodin odmah izgovara svoje ime i prezime i kaže: „Treba mi pomoć.“ Odgovaram da materijalnu ne mogu obezbediti a za ostalo možda i mogu pomoći. Gospodin se nasmeja i nastavi:
„Imam pare, to nije problem, ali mi one ništa ne vrede kada nema ko da mi donese hranu. Živim sam, imam 85 godina i nigde ne izlazim. Kako mogu da naručim hranu iz restorana da mi donose?“
Sve vreme dok je gospodin ovo govorio, u glavi mi je odzvanjalo nekako poznato njegovo ime i prezime. I setila sam se ko je. Bila sam srećna što mogu da mu pomognem i dam mu telefon restorana u blizini njegovog stana a koji vrši dostavu kuvanih jela po porudžbini na kućnu adresu. Za svaki slučaj, dala sam mu i telefon volonterske službe iz Starog grada, za donošenje namirnica iz prodavnice i lekova iz apoteke. Usput smo popričali i o tome šta gospodin može sam pripremiti od hrane, iako se, kako kaže, nikada nije bavio kuhinjom. Na kraju razgovora, pitala sam ga da li je on publicista i književnik i nekadašnji ambasador Jugoslavije u više zemalja. Potvrdno je odgovorio i ljubazno zahvalio na pomoći. Sutradan se javila i njegova sestra, koja živi na drugoj opštini u Beogradu, samo da kaže:
„Veliko hvala. Moj brat uživa u paradajz sosu koji mu je doneo potrčko u stan.“

Radosna sam što i u ovo vreme kada je nama starijima zabranjen izlazak iz kuće, mogu da budem od pomoći i koristi nekome.

Savetovalište funkcioniše kao deo projekta: „Razvoj savetovališta za neformalne negovatelje zavisnih osoba i promocija preraspodele neplaćenog rada“ koji Amity realizuje u partnerstvu sa UG „Laris“ iz Čačka i CK „Kragujevac“ iz Kragujevca a u okviru projekta „Rodno odgovorno upravljanje – preraspodela neplaćenog rada“, koji sprovodi UN WOMEN, uz finansijsku podršku Velike Britanije i Britanske Ambasade. Projekat podržava i Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost Vlade Republike Srbije.

Nada Satarić

vladesataric

Ostavi odgovor

Vaa email adresa nece biti objavljena. Molimo Vas popunite polja ispod *

sixteen − twelve =