Amity

Život u selu u vreme korona virusa

U selu sam Milatovići više od mesec dana zbog COVID-19. Došla sam jer u selu zabrana izlaska iz kuće važi za starije od 70 godina, tako da svi mi koji smo mlađi možemo normalno da funkcionišemo. Da radimo u njivi, u bašti, u štali. Policijski čas važi za sve i u selu, kao i u gradu, samo zemljoradnici mogu na njive i u voćnjake uz posebne dozvole. Inače, sat vremena pre početka policijskog časa zatvara se jedina preostala prodavnica u selu (nekada ih je bilo sedam), koja se nalazi na 200 m od naše kuće, tako da vidimo kako praktično tada zamire život u selu. Nigde žive duše.

Zbog pandemije ne radi ni četvororazredna osnovna škola, u koju sada ide četiri učenika, a kada sam ja išla u nju, bilo nas je više od stotinu. Zatvorena je i ambulanta, koja je pre vanrednog stanja radila jednom nedeljno. Ne dolazi ni autobus iz Čačka. Zemljoradnička zadruga odavno već ne funkcioniše, kao ni jedna od dve nekadašnje kafane. Sve ovo i ne čudi, jer kada sam se ja rodila, 1953. godine, u selu je živelo 1.257 stanovnika, da bi ih po poslednjem popisu iz 2011. godine bilo 625. Danas, ne verujem da ih ima ni 500.

Šetala sam ovih dana po selu, u želji da obiđem neka meni draga mesta iz ranog detinjstva. Bila sam na seoskoj reci Marici, koja protiče i pored našeg imanja. Prisetila sam se prizora kada bi mama prala veš u viru, udarajući ga prakljačom o veliku belu stenu, a za to vreme, mi deca bismo, brčkajući se u vodi, hvatali rakove i ribice, pa ih posle pekli i jeli. Danas u reci nema virova, vode je malo, nije baš čista, pa nema ni riba ni rakova. Ponegde je bačeno smeće, a na granju koje viri iz obale reke, vise pocepane plastične kese.

Išla sam i u livade, u Jekovini, Zabranu i Dolovima, u kojima sam nekada sa mojom baka Majom čuvala ovce. Pa sam obišla i izvore sa kojih smo pili i nosili vodu, Dragocvet i Jovovac. I danas su to izvori, ali vodu iz njih niko ne koristi jer u selu ima vodovod. Prolazila sam pored lugova i šumaraka u kojima sam kao dete brala pečurke za jelo i za prodaju. Sada je sve to u šipražju i nema pečuraka, već samo razbacanih plastičnih flaša i drugog smeća. Pitam se otkuda toliko smeća kada u selu nema puno naroda, a postoje i postavljeni kontejneri za smeće na par mesta. Valjda nam je lakše da bacimo bilo gde na tuđe imanje, nego da odnesemo do kontejnera. Očito je da nam nedostaje edukacija o značaju čuvanja prirode. Ne shvatamo da nemamo rezervnu Zemlju da ostavimo potomcima.

U mom selu, danas je skoro svaka treća kuća prazna, ugašeno je ognjište, i u njoj niko ne živi. Samo u našem džematu, na razdaljini od kilometar i po, pored puta, na potezu od Žutice do Đilasa, gde je samo pre dvadesetak godina, u 37 domaćinstava živelo oko 200 stanovnika, danas živi samo 49 vremešnih seljana u 17 domaćinstava, a preostalih 20 su prazna. Samo u jednoj od tih 17 kuća, u kojima još gori ognjište, ima dvoje dece predškolskog uzrasta. Posle njih, najmlađi stanovnik ima 35 godina, a najstariji ima više od 90. Otuda ne čudi muk i tišina u selu, i to ne samo u vreme policijskog časa, nego i inače. Čuje se samo zvuk motora i ponekog traktora, sa kojima seljani odlaze u njive da oru, povlače, i posade krompir, odnosno poseju kukuruz. Na nekim imanjima, opet po jedno do dvoje ljudi, režu i podvezuju maline ili kupine, sade povrće u plastenike, ali sve nekako tiho i nečujno. A meni, gledajući ih, u ušima odzvanjaju umilni glasovi pesme kopača i žetelaca sa okolnih brežuljaka. Prisećam se nekadašnjih natpevavanja, kada pesmu započinju radnici sa jedne njive, a nastavljaju oni sa druge.

„Žanjem žito, pa mi mali nažanj,
Prođe dragi pa se pravi važan…“

Ili

„Tri livade, tri livade,
Nigde ’lada nema,
Samo jedna, samo jedna,
Ruža kalemljena…“

Danas se čuje samo cvrkut ptica i zvuk traktora.
O virusu korona mnogo se ne priča. Seljani su uglavnom zabrinuti zbog nemogućnosti prodaje svojih proizvoda: krompira, luka, jabuka… kako bi imali novac da kupe seme, rasad, đubrivo i preparate za prolećnu setvu. Zabrinuti su za svoju decu i unuke koji žive u gradovima, kada će ih videti, šta će biti ako se oni razbole, šta ako ostanu bez posla… Uglavnom, svako svoju muku sam muči, proživljava. Nema okupljanja, nema debatovanja, nema uobičajenog socijalnog života u selu. Prekjuče je bila sahrana jedne starije žene iz sela. U normalnim okolnostima, najmanje stotinu ljudi bi bilo na sahrani, a njoj je bilo samo 15, koliko su nadležni dozvolili (trojica koji su kopali raku, šestorica koji su nosili sanduk sa pokojnicom, dvoje koji su nosili krst i panaiju, pop i još troje najbližih srodnika). Tužan prizor za seoske prilike.

U kuće jedni kod drugih, komšije sada ne idu, ni na kafu ni na čašicu razgovora. Kada se našem komšiji pre neki dan telila krava, pozvao je samo jednog čoveka da mu se nađe da pomogne.
Imam utisak da svi jedva čekaju da sve ovo prođe i da se vrate normalnom životu.

Nada Satarić
Amity

vladesataric

Ostavi odgovor

Vaa email adresa nece biti objavljena. Molimo Vas popunite polja ispod *

nine − 6 =